PAČVORK

Bečke krpice, 5.

Kunst ist eine Leidenschaft, die wir gerne teilen!
Ich bin immer da.

Da, na sreću, još uvek sam u Beču. Punom obrta. I svakojakih događanja. I razmišljanja.

Svuda stigoh, s divnim ljudima sklopih kontakte, ali je do naše ambasade ovde teško doći. Podseća na Proces i parabalu o vratima. Ko ne zna, ili se ne seća – priča je namenjena sirotom Jozefu K. O čekanju, naravno, uzaludnom. Neko shvata da je kapija, iliti vrata, oduvek otvorena. I džaba čeka. A neko shvata da se nije ni moglo ući, te svejedno – džaba čeka. E, tako i ja.
Avaj, vidim ljudi zauzeti. Zauzetiji od svih kulturnih i prosvetnih radnika, ili ljudi koji su zaposleni u državnim institucijama Austrije, uzgred na usluzi, predivni.
I setih se večeri povodom Vukovog Srpskog rječnika, prvog izdanja. I predavanja profesora Kovačevića, o čemu sam pisala. Mnogi gosti su se tada pojavili. I neki ljudi iz bivših republika. Na raznim funkcijama. Naših, takođe na funkcijama, u ambasadi, nije bilo. Niti jednog. I baš sam o tome razmišljala – zašto ne dođoše. Domislih da ima više rešenja.
a) Dosta ljudima više priča o Vuku. Pa oni sve to već znaju. I bolje od profesora Kovačevića, ili od mene i tu nekih profesora sa Slavistike. Da ne znaju to bolje od nas, ne bi oni bili tamo, a mi ovde – logično!
b) Mogućno je i da imaju traume iz osnovne, ili srednje škole. Pamte neku groznu nastavnicu, ili profesorku srpskog jezika i književnosti, koja je – ko o čemu, a njoj uvek Vuk na vratima, pred vratima, iza vrata. Neki LUPUS IN FABULA!
c) Hoće, brate, malo da vežbaju nemački. Šta će ljudima iz ambasade da pričaju na srpkom, ili, nedajbože, i u Beču da slušaju predavanje na srpskom. Da je na nemačkom bilo, pa hajde. Nek su oni i iz srpske ambasade! Usred su Beča, da primetim, ko ne zna.
d) 200 godina OD Vukovog Rječnika?! Pa, molim vas, da li će dolaziti na 200 godina OD nečega? Naravno da ne! Oni su ljudi s vizijom. Da je 200 godina DO nečega, pa da pohitaju. Neće valjda biti toliko retro?! Treba imati futurističke stavove, ne stalno nešto ići unazad, kopati po prošlosti!

I, eto, taman pomislih da sam postala bečki leptir, iz divne hofburške bašte, ja se vratih u gusenice.

Hitam nanovo bečkim temama.
Ovde je VIENA ART WIEK. Na svakom koraku je neki događaj. Umetnici iz celog sveta. Izlažu slike, svoja tela, instalacije razne. Muzičkih događaja pregršt od uličnih, do koncertnih. Puni dani, svega na pretek, pokušavam da uhvatim korak. The Opening Party of VIENNA ART WEEK, u ponedeljak od 23 bio je otkriće. Umetničko. I prostor Dorotheuma i muzika. Mislim da su se govorili svi jezici sveta, svako sa svakim pričao, igrao. A onda blesne po koja iskričava svetiljka, ni igla nema gde da se udene. Tako mi je poslednji put bilo u Njujorku. Imala sam tada 22.
Dakle, VIENA ART WIEK kaže: Sozialkritische und politische Kunst, Feminismus hat viele Spielarten, Umetnost je strast koju želimo deliti: Kunst ist eine Leidenschaft, die wir gerne teilen. Kod mene je najviše čuđenja izazvalo: Happy Birthday Karl Marx.
Sve je spojeno, sve se deli, sve se slavi. Ja uživam. U svemu.

I povodom svega, stižu i u moj studio-atelje. Posetioci. Maturanti. Da vide kako pisac živi. A onda smo zaseli, raspričali se. Sve ih je zanimalo, svakojaka pitanja postavljali, nanovo klinci iz svih kultura. Njih tri su bile iz Srbije. Naročito srećne kada su čule da sam i ja. Ali, dečaci su bili aktivniji. Nisu posustajali, sve ih je zanimalo – kako se piše, šta, koliko, da li se istražuje, zašto. I mene su prodrmali.

A večeras se uputih na knjževno veče. Pisac, putnik, hodočasnik – vidim izuzetno popularan. Peške je išao do krajnjeg juga, stigao i do Maroka, duhovito opisivao svoje putešestvije, prašinu, jeftine brodiće, ljude, hranu, životinje. Voditelj ga je predstavio i onda mu prepustio mikrofon. One man show. Ernst Merkinger, tako se zove. Publika mnogobrojna, pregršt pitanja su postavili. Onda sam se ja slikala s piscem. I sliku vam okačila. Sve simpatično, a najviše moj nemački. Priupitivala svako malo devojku pored, da saznam što više o piscu. Na kraju se devojka smejala meni, publika piscu – i svi veseli. Najviše ja.

I izađoh vesela. Baš. Sipio je sneg, sve okićeno, miris punča, kuvanog vina i šuškanje nemačkog u razgovorima. Naćuljih uši. Ne da prisluškujem, ne. Učim jezik.
Skoro odskakutah do stana dok su se na lampionima pahulje pravile važne – pozirale, slikale se.

PAČVORK

Bečke krpice, 4.

Šetam ulicama Beča, sve mislim – poznajem ih. Utvrdila sam rute i neću metroom. Svi mi se čude. Ne vidim grad ispod zemlje. Nikuda ne žurim. Sve žurbe ovoga sveta su daleko iza mene.

O jednom zanimljivom susretu sam htela. S neobičnom, svestranom, otvorenom ženom. Ništa neobično. Takve su okruženje. Ali,jeste i neobična. Profesorka na Slavistici u Beču. Staze Vukove su joj znane, ali su znane nekolikima koji se jezikom bave. Nisu joj neobične posete grobljima na kojima traži izgubljene velikane. Ima osobenu priču s njima. Tajnu. Bavi se jezikom između dva rata, u doba avangarde, kada je na našim prostorima stanovala kultura. Baškarila se. Avangardno se hvalila avangardom. Bogdan Popović po povratku iz Pariza zborio je da su mu posve neobične damice koje obitavaju po beogradskim salonima, pune znanja, prate umetničke tokove, zainteresovane za novo. Dakle, moja sagovornica se zove Gordana Ilić Marković. Koloristkinja znanja sagledanih lingvističko-interdisciplinarno, čini mi se – ima detektore za osrednjost i posmatra multinacionalnost u kojoj uživa. Ovo je samo kroki. Čeraćemo se nas dve još. Po Kampusu gde je Slavistika, a i po bečkim kafićima. Onima u kojima nije zabranjeno pušenje. Kad vidim precrtanu cigaretu na ulazu, momentalno se setim Agneš Heler, sjajnog filozofa (ne znam kako se kaže u ženskom rodu) koja kaže: Kad me pitaju da li pušim, znam da je sledeće pitanje da li sam Jevrejka!

Avaj, povodom interkulturalnosti i multinacionalnosti ja napravih dve posete.
Prva je bila Hrvatskom kulturnom centru. Jedno prijatno veče poezije. I muzike. I ljudi otvorenih, sa nekoliko predloga za uzajamnu saradnju. I nanovo muzika klapa, dalmatinskih pesama na koje sam naročito osetljiva, i onih divnih slavonskih nota. I tamo čuh za World Art games. Svašta se dozna kada se kreće.

I ulice Beča na kojima pričam s ljudima. Preljubaznim. Ja vežbam svoj nemački. Kao đače. Ne pričam ovde engleski. I radujem se kada me razumeju. Obično ja razumem, pa se borim da preživim s pregršt reči koje mi se kotrljaju po ustima. Sada ih fino raspoređujem. Vežbam ovim dugim šetnjama i um, i telo, i misli. Kad bilo šta od toga potrči, usporavam ritam. Teško je živeti u skladu!

Nakon uličnih susreta s Austrijanacima odlazim u Srpski kulturni centar. Na predavanje profesora Miloša Kovačevića. Povodom 200 godina od Vukovog Srpskog rječnika, prvog izdanja. Bilo je interesantno slušati temu o kojoj sve znam od jednog šarmantnog kozera koji ume s masama. A bilo je prepuno. I onda pitanje koje me je opselo: pitanje asimilacije. Da li se dolaskom ovamo s naših prostora i asimilacijom s domaćim stanovništvom gubi etnička homogenizacija, koliko se to odražava na jezik i pismo, naciju? Profesor je izneo tezu iz jednog doktorata rađenog u Nemačkoj: u trećoj generaciji Turci doseljeni u Nemačku su svesniji od svojih predaka svoje nacije i jezika, a srpski potpuno zaboravljaju na sve, ne znaju ni jezik, ni pismo. Razmišljam: može li biti asimilacije bez zaborava?

I uz sve to priča o srednjovekovnom vezu. I zložba Beo-etno vizije. Ako sam i na šta baš, baš osetljiva jeste srednji vek i 27 vladarki čije se sudbine krčkaju. Još ostaju samo fini začini. I štampanje. O tome drugi put. Ali priča o vezu i slovima ćirilice koja izgledaju kao retki kaligrafski biseri me je odnela.

Čvrsto kosmopolitsko uverenje niti trena mi ne može biti poljuljano, ali ipak razmišljam o jeziku i pismu. Sopstvenom. S ogromnom željom da ih znam još bezbroj. Skoro smo zajutrili u Srpskom kulturnom centru. Milica, Aleksandra, profesor Kovačević, Gordana, Srđan, mnoštvo ljudi. I ja.

Vraćala sam se šetajući ulicama Beča, skoro da je napolju mrzlo. Meni je bilo toplo. Od svega doživljenog. I uzavrelih misli o asimilaciji naših koji ovde dolaze, o jeziku, pismu. Kosmopolitska zapitanost. Nerešiva.

PAČVORK

Bečke krpice, 3.

Beč su tek poslednjih dana počeli da kite. Da li je moguće da njima ne treba hleba i igara, da ne treba početi s kićenjem u septembru da bi narod bio srećan? Svetleći tunel 3d, lavirint 3d, 3d svetleća kapija, par pozlaćenih fotelja s irvasom u sredini. Pohvala ludosti. Nema toga ovde! Trujumf rasvete izostaje.
Rathaus izgleda bajkoliko SAMO sa Sneškom Belićem, okićenim drvećem, svetlosnim efektima u parku i na samoj većnici (kad sam učila nemački prevod Rathaus je bio većnica. Ostalo je uvreženo) Čekam da otvore i klizalište. Muf nemam, ali bi ga valjalo nabaviti. Pa među tim zdanjima, na klizaljkama do 18. i 19. veka.

I lagano uplovljavam u poznanstva, zanimljiva, drugačija. Prva sesija s umetnicima iz Muzejskog kvarta. Iz svih krajeva sveta. Konceptualna umetnost, višejezična. Vanjezična. I u neko doba, ponoć se već bližila, upadaju njih četvoro. Umetnici koji žive u Londonu. Meksikanka se prva oglasila. I pitanje – gde i kako se od umetnosti može živeti. Usred razgovora u koji se uključio Holanđanin, Francuskinja, tri fenomenalna Rumuna, Bugarin i Englez shvatih – nije važno da li žive od umetnosti, ali svakako žive umetnost. Neprocenjivo! Otvoreno, pomalo iščašeno, vizuelno, razbašureno. Nadasve slobodno, tačnije oslobođeno.

Sutradan, uveče, otišla sam na izložbu mojih ljubimaca – četvoro upadača iz prethodnih rečenica. I ostala bez reči. Jer reči nije ni bilo, ali su svi sve razumeli. I na filmskom platnu tu vodu i sve što je bilo u njoj, i film o telu, čemu i za šta služi i kakve promene telo trpi. I gledala sam oko sebe ljude sa kosim očima, i one sa očima kao što su moje, svih boja kože. I svi su razumeli. Sve. Pomislila sam koliko treba tzv. piscima da nađu prevodioce, da govore na pregršt jezika i opet da se izgube u prevodu. Posle niza i niza rečenica neko sve sažme u stih. A na ovoj izložbi prevoda nije bilo. Niti je trebalo. Oni su iz priče pre Vavilonske kule. Zaustavljeni u vremenu, ovladali prostorom, popeli se na merdevine, beskrajno visoke, a Bog ih nije kaznio. Ostavio im je da se razumeju. Večno. Kaznio je samo nas brbljivce. Mogućno da je tako najpravednije.

I još nešto – ovde je vreme rastegljiuva kategorija. Bez osećaja da se nešto propušta i ostavlja za sutra. Radi se sve. Bude se svuda. Druži sa svima. To vreme. A ja trčim za njim. Hvatam ga. I sustižem. Prvi put. Neobičan osećaj je ovo vreme celoga sveta. Ovde u Beču. Okićenom elegantno, udvarački, diskretno. Taman toliko da ogreje. I ne pušta.

PAČVORK

Bečke krpice, 2.

Melanholija i provokacija

Nastajanje jednog dela i šta sve ide uz to

Ovih dana imam neobične sudare sa sobom. Nekoliko ih zbrajam, ali se sve dobro slažemo. Poprilično skladan odnos, premda uz višak buke. Besa nema. Dani se otimaju, baškare, razmazuju ispred lap-topa za kojim sedim satima i satima. I satima. Ako sam u rezidenciji za pisce, valja najviše pisati. To mi objašnjava jedna od onih gore pomenutih. Drugima se landra, ali za sada se bune tek pokatkada.

Ulice Beča prelazimo peške, izbegavajući prevoze. Zabasamo i u nepoznate, slatko se ismejemo promašajima. I nastavljamo. Nekoliko dana nam se pridružila i Anja. Da se smeje, uživa. Zabavno je kada se devojke okupe. A onda stiže i Aleksandra, studentkinja Slavistike u Beču. Pitanja jezika, i nanovo jezika, kulture, tradicije. I zaključak da bi se svi koji u Beču studiraju i završe vratili u Srbiju. Sa odličnim nemačkim, iskustvom života bez roditelja, većina i radi, sami kuvaju i peru svoj veš. Sjajna vest! Tako su radili u prošlom, i u pretprošlom veku. Hoće li Srbija, kao nekoć, to moći? Da prigrli, obogati, uznapredi se.

“Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.”, pevao je Milan Rakić, pesnik, akademik, diplomata.

I nastavlja u drugoj pesmi:

“Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrv’o,
Uspeo sam – sve se može kad se hoće –
Da na ovo staro i surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voće.”

Pitam se hoće li ta deca imati snage i volje da se rvu s prirodom, da kaleme na staro i trošno stablo nove voćke.

VELIKI SAM VERNIK, VERUJEM U ČUDA.

Nadale smo se mi pričajući o Srbiji u Beču. I Anja, i Aleksandra i sva moja ja.

Namerno sam zanemarila dobro znanu priču kako se odlazi, kako mladi nemaju posao, kako sam se do sada milion puta suzdržavala da svom predsedniku ne uputim pismo, pisma, romane… Da ga pitam zašto moji najbolji učenici nemaju posao, zašto su izmoreni sistemom? Zašto mi, prosvetni radnici, ne možemo barem da kažemo koliko su nam deca sjajna?

Da, u Beču sam. Ali, Aleksandra je kriva što sam skrajnula.

Ovde na ulici zatičem autobus koji je uređen kao čitaonica. Čekao me je! Oko vidi šta duša ište.

Aleksandra, Anja i ja, mnoge od onih pomenutih, odlazimo u muzej Leopold. Jesenja izložba je posvećena opusu Egona Šilea. “Melanholija i provokacija”. O tome sam malopre govorila. Šile je umro od španske groznice, u 28. godini. Provokativni aktovi, direktno rušenje konvencija. Kao mladost. Sva platna su u nezgrapnoj proporcionalnosti i smelosti boja. Kao i njegov nekonvencionalan život, koji je izazivao gnev građanstva. Mesec dana je bio u zatvoru, jer je sablažnjavao maloletnike i širio pornografiju. Dijalog s velikim platnima, bio je neobičan. Nagost prostora, tela, ideja, bezvremena! Domišljatost koja upozorava. Izašle smo zapitane. I zaljubljene. U Šilea.

Kada sati imaš napretek, dan se otima kontroli. Neobično iskustvo. Biraš muziku za jutro, obično slušam u brzini radio, nekoliko “ja” se u opuštenosti sudara, lap-top se otvara i zatičem sebe kako većinu dana provodim u pisanju.

PAČVORK

BEČKE KRPICE

Moj sadašnji boravak u Beču podrazumeva pregršt pitanja o ženskom stvaralaštvu, položaju književnica i umetnica u društvu i sopstvenoj kući, pitanja traženja identiteta – individualnog i majčinskog. I još mnogo najraznobojnijih krpica od usklika, zapitanosti, dilema, krivudanja koja treba sastaviti u celinu. I tom celinom se prekriti zadržavajući sebe neokrnjenu. Teško. Ali moguće.

I`m Writer in Residence. In Wien. U srcu carske prestonice, u Muzejskom kvartu, na 2 minuta od Hofburga, koji beše kompleks carskih rezidencija. Grad u malom. Jedan njegov deo danas je rezidencija predsednika Republike Austrije, a drugi je pretvoren u muzeje i sale za kongrese, ceremonije, svakojake javne nastupe.

I razmišljam: ovo definitivno nije Platonova država iz koje proteruju pesnike. Naprotiv. Stavljaju ih blizu, sasvim, sasvim blizu. I cene ih. Wien hat Kultur – piše na svakom koraku. Ja!

Danas sam začuđena ovim gradom, koji poodavno znam. Ali ne iz ovog ugla. Ne kada iz stana, koji sam dobila, gledam na Mariahilfer Straße. A prvi muzej na koji nalećem kad izađem je Leopold, u kome je jedna od najbogatijih kolekcija secesije, nemačkog ekspresionizma i simbolizma. Od Gustava Klimta do Oskara Kokoške. Pa sjajna dela Egona Šilea, crteži i malobrojne slike koje su uzdrmale etičke norme bečkog društva i utrle crtačkim umećem put u istraživanje seksualnosti kroz kičicu. Leopold muzej je jedinstven, ima retke kolekcionarske primerke koje su označile jednu epohu. Prvi je na spisku za posetu u ponedeljak.

I sada, dok je napolju jesen koja počinje s vetrom i blagom kišom, nemam kičicu, ali pišem. Stan je prostran, svetao, minimalistički. S golemim radnim stolom na koji su tek nabacane ideje. Valja ih objediniti, pretočiti u priču.

Spočetka, evo prve krpice. Iz Beča! Za dva meseca, koliko sam ovde, prekrićemo se valjanom prekrivkom. I opskrbiti za zimu. Nadam se da ćemo se zagrejati.