Pačvork

BEČKE KRPICE, 8.

KRUGOVI NAŠIH IDENTITETA

Previše ljudi, događaja, ulica se stapa u veliku pazlu koja je često razasuta posvuda.

Treba je nekako složiti. Delovi su ukomponovani, sličnih boja, nijansi, ali to i jeste draž. Sve je u taktu fine džez kompozicije, izvesni delovi se ponavljaju. I stapaju. Stvarajući upečatljivu osobenost.

Dakle, prvo priča sa studentima Slavistike u Beču o Zapričavanju i Prstohvatu. I njihova zainteresovanost, pitanja sebi, meni, svima. Interetničko balkansko preispitivanje povezano s pitanjem identiteta u romanima Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje. i Kroz prstohvat cimeta. Odmah s početka su se uključili: Da li ste ikada razmišljali o problemu identiteta u balkanskim zemljama? Da li je on povezan s nacijom, verom, socijalnom sredinom? Zašto? Ima li razlike kada o tome razmišljaju žene i kada o tome domišljaju muškarci? Zavisi li pitanje identiteta od staleške pripadnosti, ili od materijalne situacije u kojoj se nalazimo? I onda se priča razvila. Oni čiste svesti, temeljni, mladi, osvešćeni. Na moju radost – pasivnosti nije bilo. iskustvo neprocenjivo. Doznala sam svašta. I o njima i o sebi. Tome i služe, valjda, takva zapričavanja.

A onda, 4 dana nakon toga promocija u Beču. Svi koji smo bili u timu oko priprema nekoliko dana smo pričali o tome. O publici. O otvorenosti. O mišljenjima koje su svi imali potrebe da podele. O pismima koja pišu. O predivnim rećima hvale. Koliko im je bilo drugačije, zanimljivo, koliko su pažljivo slušali, učestvovali, dobacivali. Na kraju komentarisali, dugo, duže, najduže. A ja se radovala, nesebično, zajedno sa Vanjom, Aleksandrom, Milicom, Vladom i Lukijanom.  Da li je i ovde pitanje identiteta, asimilacije, domovine koja je tamo daleko, nostalgije. Ili… Jedna divna Gordana mi je pisala želeći da joj napišem tri nivoa čovekove egzistencije prema Kjerkegoru. Veles Petronijević, filozog, glavni lik romana Kroz prstohvat cimeta, najviše je zanima.

I upravo, povodom svih zgusnutih dešavanja upitala sam se koliko često zavirujemo. ali onako odistinski. Plašilimo se? Prestrašilimo se? Sebe, okoline, okolnosti u kojima smo se nevoljko našli? I koliko zavirivanje može doneti otrežnjenje. Želimo li mi, uopšte, da se otreznimo?

Četiri dana posle Beča došao je Salzburg. Nismo znali zašto tako često ne dišemo kada nas je Branko šetao ulicama koje su božanstvene. Sve od čipke, i reka, i mostići, i centar s zvukom Mocarta, njegovom rodnom kućom, kućom u kojoj je živeo, kafeom u koji su odlazili i njegov otac i on. Pa onda tabla Herberta von Karajana, čuvenog dirigenta. Pa pesma Georga Trakla MUSIK IM MIRABELL.

Ein Brunnen singt. Die Wolken stehn

Im klaren Blau, die weißen, zarten.

Bedächtig stille Menschen gehn

Am Abend durch den alten Garten.

A taj stari vrt iz Traklove pesme beše neobičan, zavodljiv, prostran. U dvorcu Mirabell, koji je izgrađen u 17. veku. S fontanama, zelenilom na kome je kopnio sneg, rimskim i grčkim statuama. Uz reku Salzach, koja donosi vetar i čudnovate zvuke nalik na frulu. A park-vrt, kažu, jedan je od najlepših baroknih parkova Evrope. I poželela sam da sam Trakl, da sam ja pisala o toj muzici koja se čuje kada koračate, kada udišete i domišljate o lepoti s kojom se razum meša. I gubi bitku.
Traklova pesma na nemačkom, koju nam je Branko čitao, zvuči kao najlepša sonata. Neka mi niko više nikada ne govori kako je nemački grub. I Trakl koji je rođen u Salzburgu, tamo živeo s porodicom, očigledno disao sa gradom, igrao se rečima poput para goluba na kipu Eneje, jedinog preživelog trojanskog junaka, po legendi osnivača Rimskog carstva.

A dvorac boje belog vina građen je za ljubavnicu Salome Alta s kojom je biskup Volf Ditrih von Raitenau imao petnaestoro dece. Dvorac se isprva nazivao Altenau, po njenom prezimenu. Naravno da to ni onda nije bilo dopušteno i da je to onda bio skandal nesvakidašnjih razmera. Ali nadbiskup je imao vlast, neprikosnovenu, političku. I nije se mnogo potresao oko mišljenja pučana, čak ni plemića. uz to ide i legenda da je draga Salome imala sve što joj duša ište u dvorcu i da baš nije trebalo iz njega da izlazi. U ovaj deo nisam baš sigurna, ali koliko sumnjam – toliko i verujem. Ono što je meni najinteresantnije jeste da je Ditrih danas vrlo poštovan, salzburški junak. Ostao je dvorac, koji se menjao vemenom. I ime Altenau promenjeno je u Mirabell. Ne znam ko je bila Mirabell. Čini se – teško da je bila žena…

U Mirabelu se nalazi i najlepša dvorana za venčanja – Mramorna dvorana. To mu dođe kao iskupljenje za malopre pomenute ljubavnice.

Sklupture antičkih bogova i junaka su grupisane u četiri grupe simolišući četiri elementa: vatru, vayduh, zemlju i vodu.

Sećate li se pesme Do-Re-Mi? Ona je iz filma “Moje pesme, moji snovi”. Fräulein Maria s decom je u parku Mirabell peva.

I da, ceo salzburški dan s nama je Branko, koji je rođen u Austriji, sa savršenim nemačkim izgovorom, studira građevinu u Gracu, radi i bavi se folklorom. Objašnjavao nam je šta znači marama na ženskoj glavi u raznim krajevima Srbije. I šta znače ruže na nošnjama i otkrio nam još mnogo skrivenih etnoloških simbola. A pričali smo i o literaturi, o njegovom profesoru književnosti iz Tehničke škole u Salzburgu. I krugovi naših zapričavanja behu toga dana nemerljivi, statički neproračunljivi, poput mostova za čiju se gradnju školuje. Osvešćen, razumom vaga domovinu svojih roditelja i onu u kojoj je rođen, svestan nacionalnog identiteta. A identiteta, definitivno, ima pregršt na ovom svetu. Zavisi samo od naše osvešćenosti koji i kako prihvatamo. To sklapam nakon priče s ovim dečakom od 22 godine.

I promocija u srpskom konzulatu. Tamo gde su pažljivo slušali, pitali, propitivali sebe markirajući mene. Sve im je bilo zanimljivo, drugačije. I konzulkinja Svetlana koja sve hoće, može, ume. Sve sa svojim timom sjajnih ljudi. Takvi treba da nas predstavljaju.

I onda nanovo ulice Beča. I prodavnice kojima je načičkan. Svuda božićni popusti i ljudi koji obeznanjeno kupuju. Svaki dan ih gledam s prozora. Oni uporni, ustreptali, razdragani. Odmeravaju svoje kese, popuste, robu u prodavnicima. Slabo gledaju prolaznike. To radim ja. Uspešno, ili ne – ne znam. Ali znam da uživam. U ovom jutru koje se pomalja, na dan rođenja moga mlađeg sina, takođe osvešćenog mladog čoveka koji razmišlja o identitetu. Ovde, kao student ekonomije u Beču.

A razmišlja i Beograd koji na tviteru pratim. I vidim pune ulice. Zbog identiteta. Beč, Salzburg, Beograd. Sve se barokno meša ostavljajući neke vrtove koje sam videla. I neke koji tek treba da se pohode.

PAČVORK

BEČKE KRPICE, 7.

POĐI, MISLI, NA KRILIMA ZLATNIM

Beč u novogodišnjem ushićenju deluje zarazno. Vraća u zimsku čaroliju, svetleće irvase, saonice, ukrase, osvetljenje, gužvu, koja prija i nosi. Niti jedan grad nema taj miris cimeta, šolje s Deda Mrazom i sa čizmicom Svetog Nikole ( St. Nicholas, the Bishop of Myra) u koje toče punč i kuvano vino. I dece koja trče na sve strane, s osmehom, bezbrižno. Sigurno su očistili svoje cipelice i čizmice i ostavili ih na prozoru, ili ispred kamina da ih St. Nisholas može napuniti voćem, slatkišima i svim ostalim sitnicama koje ih srećom obasjavaju.

Tačno četiri nedelje pred katolički Božić počinje Advent. Običaj je da svaka kuća ima venac sa četiri sveće. I svake nedelje se pali po jedna da bi 25. 12. bile upaljene sve. Jer simbolizuju dolazak Isusa na svet – nadu, mir, radost i ljubav, to je najčešće tumačenje. Zimzelene grančice u vencu simbolizuju život koji neprekidno traje. Sveće su uvek crvene i bele. Isusova žrtva i pobeda. I svuda po Beču su Adventski kalendari s 24 prozorčića. Da bi deca svakoga dana iz prozorčića koji otvore našla po slatkiš. I zato je ceo Beč u slatkišima, ukrasima, prozorčićima i deci. Ili ih barem ja svuda vidim.

A jedno veče odlučih da se sklonim s raskošnih ulica u još raskošniju Operu. U osvajanje je pošla i Anja. I Lukijan, s kraljevskom odvažnošću kavaljera uvek na usluzi dve dame. Pristigli smo sat ranije, da bismo sve upili, obuhvatili. Setih se Tina Ujevića.

Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.

Duša je strasna u dubini,
ona je zublja u dnu noći…

Nisam plakala, ali nije svejedno takvu raskoš čulima prirediti. A onda je počeo Nabuko. Priča starozavetna. O veri. U ove predbožićne dane. Da li i kada ne verujemo završimo u veri? Ne znam kako, ali se stopila s lepotom raskoši, grimiznim sedištima, patinom mermera, eleganciju staroga zlata. Ti glasovi koji su odnosili, radnja poznata, a u tom trenu drugačije doživljena, kralj koji se, na kraju, kaje zbog pogrešnog izbora. I arije, ne zna se koja je lepša. I onda tišina, pa još malo tiša tišina, pa najtiša koju sam ikada čula. Da bi se prolomilo POĐI, MISLI, NA KRILIMA ZLATNIM… Svi su se naježili, i sad ću nastaviti Ujevića:

Plačimo, plačimo u tišini…

Bilo je baš tako. I nanovo pauza – mala, veća, najveća. I gromoglasan aplauz.

I onda sam se setila priče da Verdi više nije hteo da komponuje, da su mu umrli supruga i deca, molio je raskid ugovora s milanskom Skalom, pa se na molbu jedva naterao da pogleda libeto Solere. A onda nije mogao da spava. Jednom je Soleru i zaključao s Biblijom i hartijom u sobi, da dopravi tekst. I onda probe na kojima su svi – čistači, krojači, slikari, radnici, službenici sve ostavljali i slušali muziku.A na premijeri je aplauz posle prve scene u Skali trajao 10 minuta. I Hor Jevreja, koji je odmah shvaćen kao patrijotska himna. I tako do danas. Jer se lako možemo poistovetiti s progonjenim narodom koga usamljeni vođa ugnjetava, pa pali ubija, zarobljava. I sam Verdi se patrijotski borio za sjedinjenje svoje Italije. A na njegovoj sahrani 1901. godine 900 pevača mu je odalo poštu ovom pesmom, da bi pesmu desetine hiljada ljudi prihvatilo. Tako se prate geniji. Vođe kao Nabuko, nadam se, ne. Premda me istorija katkada demantuje.

Pođi, misli, na krilima zlatnim… pevali su Jevreji o slobodi. Koju bih izistinski dodirnula, da u pauzi nemah susret s jednim čudnim Austrijancem, koji mrko gleda strance, ne želi s njima da priča i što je još čudnije, na mesto do sebe je stavio torbu, a na susedno, takođe prazno mesto, nije pustio strankinju da sedne. I to je uradio s takvim prezirom, da smo se svi naježili. Da, pričaju i sami predivni Austrijanci, koje sam ovde upoznala, da se stvari zakuvavaju. Neprijatno. A još neprijatnije kada u pozadini zamislite nanovo Hor Jevreja i POĐI, MISLI, NA KRILIMA ZLATNIM u nestvarnoj Operi. u Beču. I razmišljam da li, poput Nabukodonosora, treba da baš skreneš s uma da bi se tako neprijatno, užasno ponašao prema nekome. Samo zato što ne pripada narodu kome pripadaš i ti. Ali, pođi, misli…

I setih se i priče da su arhitekti ovog divnog zdanja Opere u Beču August Sikard fon Sikardsburg i Eduard van der Nul (August Sicard von Sicardsburg, Eduard van der Nüll) takođe nemilo prošli od svojih sunarodnika. Zdanje im se nije svidelo, priče su bile svakojake, višestruke i prilično teške kritike javnosti, te niti jedan arhitekta ne dočeka da Operu vidi završenu.

No, zaista, pođi, mili… Svako lice ima i naličje. Moje je izistinski srećno, uprkos spomenitim, srećom retkim, vrlo retkim, čudnjikavim okolnostima. Dišem bečkom kulturom, šarmom i carskim stilom. Punim plućima.

I, naravno, razmišljam.

Večeras se u Pančevu slavilo 155 godina moje Gimnazije. I bilo mi je malkice hladno oko srca. Jer su neki koje mnogo volim tamo. Ti neki čije misli idu na krilima zlatnim. Zaista. Zlatnijim nego što ih imaju mnogi. I zato me obavi neka seta.

Da, neke stvari prolaze istovremeno dok se u drugima uživa.

Krug mora biti zatvoren.

 


 

PAČVORK

BEČKE KRPICE, 6.

CRNO-BELI SVET
IMAMO LI PETLJE? ILI SE VEZUJEMO U ČVOR? ILI JE TO ISTO?

Svi, dakle, nešto vezemo. Slažemo klot i frket. Ali postoji razlika. Nekima je rad identičan s obe strane, nekima je spolja gladac, iznutra… a nekima je s mene pa na uštap – sve. Neko samo vezuje čvorove: one mornarske, životne. Pričvršćuje, labavi, pušta da se razveze sve i ode najčešće do ruba, dođavola.

Moje pletivo je s mirisom punča. Bečkog. Svaki put kada uzmem da ga nastavim, taj miris mi se uvuče u prste.

I, iskreno, šta je punč? Liči na kuvano vino, a nije. Ima alkohola, ali svaki put uzmem drugačije boje, pa ne znam šta je sve tu. Danas sam ga pila s malinom.
Kažu reč potiče iz Hindi-jezika ( पांच pāñč „pet“). Ima pet sastojaka: arak, šećer, limun i čaj ili voda sa začinima. Tradicionalno. Naravno, otkrili su ga engleski moreplovci istočnoindjske flote. Da li smo sumnjali? U 17. veku dospeva do Engleske, potom do Nemačke, pa Austrije. Nalazi se i u Svetskom leksikonu nauke i umetnosti koji je 1732. godine počeo da piše Nemac Johan Hajnrih Cedler. Izdavaće ga naredne 22 godine u 64 sveske. Kakva postojanost, koju svima želim. Voleo ga je i Mocartov otac: „Punč je piće od vode, ruma, šećera i limuna. Pije se topao ili hladan, po želji…. Punč i lula duvana predstavljaju engleski element“. Ta lula duvana mi je ovde najveći problem. Dakle, pije se Puntsch. Uz duvan.

A ja pošto sam, kako kažu, ovih dana – isposnički uneta u pisanje, možda bih ostala na mirisu pomenutog pića da ne dođe Danica. Pristigla je srećna, presrećna. Da me podseti da postoji i ukus, i malo opuštanja, bez obzira na uzavrelost misli. Moje pisanje se izmesti u imaginarni prostor bečkih kućica, ukrasa, svetiljki, jelki. A prenese se i na misli o ljubavi, životu, vezivanju čvorova, petlji. Umišljenih. I stvarnih. I željenih – a takvih je najviše. I dođosmo do toga da je najveća petlja – želeti. Želimo da vidimo da li je vreme potvrdilo naš izbor, da se vratimo na mesto koje podseća na minule godine, da prekinemo šta ne valja, da vidimo što je zamagljeno. Da sklopimo oči i uzletimo, jer nam se baš sada to može. I da stanemo u red ispred Rathausa, da čekamo i da se slikamo s najšljokičavijim anđeoskim krilima koje smo ikada videli. Dobile smo pojačanje u Anji i Tijani. Nas četiri bile smo mrvica ljudi koji su se tiskali. Nije svaki dan prilika da dobiješ krila! A onda je iz reda izronila najcrnja crnkinja, u beloj jakni, s krilima anđela i poljupcem koji je slala onome ko je slikao. Zaustavila sam dah. Od lepote. To je petlja – taj prelepi osmeh i poljubac. Meni. Nama. Svima. Najlepša slika koju sam videla. Crno-beli svet.

Jedne noći je zabelelo. Praznične svetiljke su pahuljice činile providnim. Muzejski kvart gotički obavijen prijatnim mrakom i oslikanim pasažima. Bilo je kasno, sneg neugažen, krt. Jedna devojka, ushićeno je legla i zamolila me da je slikam. Da sačuva sebe snežnu, anđeosku, s krilima koja je mašući rukama napravila. Bila je u tamnoj jakni. S velikim osmehom. Crno-beli svet.

Pa izložba Jill Scott, digitalne umetnice iz Australije, profesorke iz Ciriha, koja se bavila zvukovima ljudskog tela, zvukovima koje dolaze iz prašume, od ugroženih životinja i vrsta. Radila je u koloniji s decom iz Afrike. Osvešćena. Drugačija. Bila mi je jedna od omiljenih u mesecu novembru. Energična, s velikim osmehom, puna srca predstavlja šta je radila. A biografija ne može da joj stane ni u roman. U invalidskim kolicima, jer je povredila nogu. Ništa to nije, biće bolje, kaže, i zahvaljuje svima na poseti. Sve vreme sam razmišljala. Koliko velikih i malih ljudi. Crno-beli svet.

Ovaj Beč donosi smiraj. Veliki beli sto na kome je kompjuter, pogled kroz prozor na Mariahilfer, zvuke uličnih svirača, posete nekih dragih ljudi, razgovore o umetnosti pisanja, slikanja, predstavljanja. O skrivenim i javnim ljubavima. Knjigama na tri jezika koje se paralelno čitaju.

Beč je i usamljenost. Iz koje se rađa mir. I crna sofa, pored belog stola. Crno-beli svet.

Osećam se providnom poput pahulja koje sam hvatala u mraku. Utopljena u ruci iz koje nestajem.
Ko ima petlju?
Ko se vezuje u čvor?
Ili je to isto?