PAČVORK

Bečke krpice, 4.

Šetam ulicama Beča, sve mislim – poznajem ih. Utvrdila sam rute i neću metroom. Svi mi se čude. Ne vidim grad ispod zemlje. Nikuda ne žurim. Sve žurbe ovoga sveta su daleko iza mene.

O jednom zanimljivom susretu sam htela. S neobičnom, svestranom, otvorenom ženom. Ništa neobično. Takve su okruženje. Ali,jeste i neobična. Profesorka na Slavistici u Beču. Staze Vukove su joj znane, ali su znane nekolikima koji se jezikom bave. Nisu joj neobične posete grobljima na kojima traži izgubljene velikane. Ima osobenu priču s njima. Tajnu. Bavi se jezikom između dva rata, u doba avangarde, kada je na našim prostorima stanovala kultura. Baškarila se. Avangardno se hvalila avangardom. Bogdan Popović po povratku iz Pariza zborio je da su mu posve neobične damice koje obitavaju po beogradskim salonima, pune znanja, prate umetničke tokove, zainteresovane za novo. Dakle, moja sagovornica se zove Gordana Ilić Marković. Koloristkinja znanja sagledanih lingvističko-interdisciplinarno, čini mi se – ima detektore za osrednjost i posmatra multinacionalnost u kojoj uživa. Ovo je samo kroki. Čeraćemo se nas dve još. Po Kampusu gde je Slavistika, a i po bečkim kafićima. Onima u kojima nije zabranjeno pušenje. Kad vidim precrtanu cigaretu na ulazu, momentalno se setim Agneš Heler, sjajnog filozofa (ne znam kako se kaže u ženskom rodu) koja kaže: Kad me pitaju da li pušim, znam da je sledeće pitanje da li sam Jevrejka!

Avaj, povodom interkulturalnosti i multinacionalnosti ja napravih dve posete.
Prva je bila Hrvatskom kulturnom centru. Jedno prijatno veče poezije. I muzike. I ljudi otvorenih, sa nekoliko predloga za uzajamnu saradnju. I nanovo muzika klapa, dalmatinskih pesama na koje sam naročito osetljiva, i onih divnih slavonskih nota. I tamo čuh za World Art games. Svašta se dozna kada se kreće.

I ulice Beča na kojima pričam s ljudima. Preljubaznim. Ja vežbam svoj nemački. Kao đače. Ne pričam ovde engleski. I radujem se kada me razumeju. Obično ja razumem, pa se borim da preživim s pregršt reči koje mi se kotrljaju po ustima. Sada ih fino raspoređujem. Vežbam ovim dugim šetnjama i um, i telo, i misli. Kad bilo šta od toga potrči, usporavam ritam. Teško je živeti u skladu!

Nakon uličnih susreta s Austrijanacima odlazim u Srpski kulturni centar. Na predavanje profesora Miloša Kovačevića. Povodom 200 godina od Vukovog Srpskog rječnika, prvog izdanja. Bilo je interesantno slušati temu o kojoj sve znam od jednog šarmantnog kozera koji ume s masama. A bilo je prepuno. I onda pitanje koje me je opselo: pitanje asimilacije. Da li se dolaskom ovamo s naših prostora i asimilacijom s domaćim stanovništvom gubi etnička homogenizacija, koliko se to odražava na jezik i pismo, naciju? Profesor je izneo tezu iz jednog doktorata rađenog u Nemačkoj: u trećoj generaciji Turci doseljeni u Nemačku su svesniji od svojih predaka svoje nacije i jezika, a srpski potpuno zaboravljaju na sve, ne znaju ni jezik, ni pismo. Razmišljam: može li biti asimilacije bez zaborava?

I uz sve to priča o srednjovekovnom vezu. I zložba Beo-etno vizije. Ako sam i na šta baš, baš osetljiva jeste srednji vek i 27 vladarki čije se sudbine krčkaju. Još ostaju samo fini začini. I štampanje. O tome drugi put. Ali priča o vezu i slovima ćirilice koja izgledaju kao retki kaligrafski biseri me je odnela.

Čvrsto kosmopolitsko uverenje niti trena mi ne može biti poljuljano, ali ipak razmišljam o jeziku i pismu. Sopstvenom. S ogromnom željom da ih znam još bezbroj. Skoro smo zajutrili u Srpskom kulturnom centru. Milica, Aleksandra, profesor Kovačević, Gordana, Srđan, mnoštvo ljudi. I ja.

Vraćala sam se šetajući ulicama Beča, skoro da je napolju mrzlo. Meni je bilo toplo. Od svega doživljenog. I uzavrelih misli o asimilaciji naših koji ovde dolaze, o jeziku, pismu. Kosmopolitska zapitanost. Nerešiva.

About the author: Aleksandra

Profesorka srpskog jezika i književnosti. Književnica.

Leave a Reply

Your email address will not be published.