PAČVORK

Bečke krpice, 5.

Kunst ist eine Leidenschaft, die wir gerne teilen!
Ich bin immer da.

Da, na sreću, još uvek sam u Beču. Punom obrta. I svakojakih događanja. I razmišljanja.

Svuda stigoh, s divnim ljudima sklopih kontakte, ali je do naše ambasade ovde teško doći. Podseća na Proces i parabalu o vratima. Ko ne zna, ili se ne seća – priča je namenjena sirotom Jozefu K. O čekanju, naravno, uzaludnom. Neko shvata da je kapija, iliti vrata, oduvek otvorena. I džaba čeka. A neko shvata da se nije ni moglo ući, te svejedno – džaba čeka. E, tako i ja.
Avaj, vidim ljudi zauzeti. Zauzetiji od svih kulturnih i prosvetnih radnika, ili ljudi koji su zaposleni u državnim institucijama Austrije, uzgred na usluzi, predivni.
I setih se večeri povodom Vukovog Srpskog rječnika, prvog izdanja. I predavanja profesora Kovačevića, o čemu sam pisala. Mnogi gosti su se tada pojavili. I neki ljudi iz bivših republika. Na raznim funkcijama. Naših, takođe na funkcijama, u ambasadi, nije bilo. Niti jednog. I baš sam o tome razmišljala – zašto ne dođoše. Domislih da ima više rešenja.
a) Dosta ljudima više priča o Vuku. Pa oni sve to već znaju. I bolje od profesora Kovačevića, ili od mene i tu nekih profesora sa Slavistike. Da ne znaju to bolje od nas, ne bi oni bili tamo, a mi ovde – logično!
b) Mogućno je i da imaju traume iz osnovne, ili srednje škole. Pamte neku groznu nastavnicu, ili profesorku srpskog jezika i književnosti, koja je – ko o čemu, a njoj uvek Vuk na vratima, pred vratima, iza vrata. Neki LUPUS IN FABULA!
c) Hoće, brate, malo da vežbaju nemački. Šta će ljudima iz ambasade da pričaju na srpkom, ili, nedajbože, i u Beču da slušaju predavanje na srpskom. Da je na nemačkom bilo, pa hajde. Nek su oni i iz srpske ambasade! Usred su Beča, da primetim, ko ne zna.
d) 200 godina OD Vukovog Rječnika?! Pa, molim vas, da li će dolaziti na 200 godina OD nečega? Naravno da ne! Oni su ljudi s vizijom. Da je 200 godina DO nečega, pa da pohitaju. Neće valjda biti toliko retro?! Treba imati futurističke stavove, ne stalno nešto ići unazad, kopati po prošlosti!

I, eto, taman pomislih da sam postala bečki leptir, iz divne hofburške bašte, ja se vratih u gusenice.

Hitam nanovo bečkim temama.
Ovde je VIENA ART WIEK. Na svakom koraku je neki događaj. Umetnici iz celog sveta. Izlažu slike, svoja tela, instalacije razne. Muzičkih događaja pregršt od uličnih, do koncertnih. Puni dani, svega na pretek, pokušavam da uhvatim korak. The Opening Party of VIENNA ART WEEK, u ponedeljak od 23 bio je otkriće. Umetničko. I prostor Dorotheuma i muzika. Mislim da su se govorili svi jezici sveta, svako sa svakim pričao, igrao. A onda blesne po koja iskričava svetiljka, ni igla nema gde da se udene. Tako mi je poslednji put bilo u Njujorku. Imala sam tada 22.
Dakle, VIENA ART WIEK kaže: Sozialkritische und politische Kunst, Feminismus hat viele Spielarten, Umetnost je strast koju želimo deliti: Kunst ist eine Leidenschaft, die wir gerne teilen. Kod mene je najviše čuđenja izazvalo: Happy Birthday Karl Marx.
Sve je spojeno, sve se deli, sve se slavi. Ja uživam. U svemu.

I povodom svega, stižu i u moj studio-atelje. Posetioci. Maturanti. Da vide kako pisac živi. A onda smo zaseli, raspričali se. Sve ih je zanimalo, svakojaka pitanja postavljali, nanovo klinci iz svih kultura. Njih tri su bile iz Srbije. Naročito srećne kada su čule da sam i ja. Ali, dečaci su bili aktivniji. Nisu posustajali, sve ih je zanimalo – kako se piše, šta, koliko, da li se istražuje, zašto. I mene su prodrmali.

A večeras se uputih na knjževno veče. Pisac, putnik, hodočasnik – vidim izuzetno popularan. Peške je išao do krajnjeg juga, stigao i do Maroka, duhovito opisivao svoje putešestvije, prašinu, jeftine brodiće, ljude, hranu, životinje. Voditelj ga je predstavio i onda mu prepustio mikrofon. One man show. Ernst Merkinger, tako se zove. Publika mnogobrojna, pregršt pitanja su postavili. Onda sam se ja slikala s piscem. I sliku vam okačila. Sve simpatično, a najviše moj nemački. Priupitivala svako malo devojku pored, da saznam što više o piscu. Na kraju se devojka smejala meni, publika piscu – i svi veseli. Najviše ja.

I izađoh vesela. Baš. Sipio je sneg, sve okićeno, miris punča, kuvanog vina i šuškanje nemačkog u razgovorima. Naćuljih uši. Ne da prisluškujem, ne. Učim jezik.
Skoro odskakutah do stana dok su se na lampionima pahulje pravile važne – pozirale, slikale se.

About the author: Aleksandra

Profesorka srpskog jezika i književnosti. Književnica.

Leave a Reply

Your email address will not be published.