PAČVORK

BEČKE KRPICE, 7.

POĐI, MISLI, NA KRILIMA ZLATNIM

Beč u novogodišnjem ushićenju deluje zarazno. Vraća u zimsku čaroliju, svetleće irvase, saonice, ukrase, osvetljenje, gužvu, koja prija i nosi. Niti jedan grad nema taj miris cimeta, šolje s Deda Mrazom i sa čizmicom Svetog Nikole ( St. Nicholas, the Bishop of Myra) u koje toče punč i kuvano vino. I dece koja trče na sve strane, s osmehom, bezbrižno. Sigurno su očistili svoje cipelice i čizmice i ostavili ih na prozoru, ili ispred kamina da ih St. Nisholas može napuniti voćem, slatkišima i svim ostalim sitnicama koje ih srećom obasjavaju.

Tačno četiri nedelje pred katolički Božić počinje Advent. Običaj je da svaka kuća ima venac sa četiri sveće. I svake nedelje se pali po jedna da bi 25. 12. bile upaljene sve. Jer simbolizuju dolazak Isusa na svet – nadu, mir, radost i ljubav, to je najčešće tumačenje. Zimzelene grančice u vencu simbolizuju život koji neprekidno traje. Sveće su uvek crvene i bele. Isusova žrtva i pobeda. I svuda po Beču su Adventski kalendari s 24 prozorčića. Da bi deca svakoga dana iz prozorčića koji otvore našla po slatkiš. I zato je ceo Beč u slatkišima, ukrasima, prozorčićima i deci. Ili ih barem ja svuda vidim.

A jedno veče odlučih da se sklonim s raskošnih ulica u još raskošniju Operu. U osvajanje je pošla i Anja. I Lukijan, s kraljevskom odvažnošću kavaljera uvek na usluzi dve dame. Pristigli smo sat ranije, da bismo sve upili, obuhvatili. Setih se Tina Ujevića.

Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.

Duša je strasna u dubini,
ona je zublja u dnu noći…

Nisam plakala, ali nije svejedno takvu raskoš čulima prirediti. A onda je počeo Nabuko. Priča starozavetna. O veri. U ove predbožićne dane. Da li i kada ne verujemo završimo u veri? Ne znam kako, ali se stopila s lepotom raskoši, grimiznim sedištima, patinom mermera, eleganciju staroga zlata. Ti glasovi koji su odnosili, radnja poznata, a u tom trenu drugačije doživljena, kralj koji se, na kraju, kaje zbog pogrešnog izbora. I arije, ne zna se koja je lepša. I onda tišina, pa još malo tiša tišina, pa najtiša koju sam ikada čula. Da bi se prolomilo POĐI, MISLI, NA KRILIMA ZLATNIM… Svi su se naježili, i sad ću nastaviti Ujevića:

Plačimo, plačimo u tišini…

Bilo je baš tako. I nanovo pauza – mala, veća, najveća. I gromoglasan aplauz.

I onda sam se setila priče da Verdi više nije hteo da komponuje, da su mu umrli supruga i deca, molio je raskid ugovora s milanskom Skalom, pa se na molbu jedva naterao da pogleda libeto Solere. A onda nije mogao da spava. Jednom je Soleru i zaključao s Biblijom i hartijom u sobi, da dopravi tekst. I onda probe na kojima su svi – čistači, krojači, slikari, radnici, službenici sve ostavljali i slušali muziku.A na premijeri je aplauz posle prve scene u Skali trajao 10 minuta. I Hor Jevreja, koji je odmah shvaćen kao patrijotska himna. I tako do danas. Jer se lako možemo poistovetiti s progonjenim narodom koga usamljeni vođa ugnjetava, pa pali ubija, zarobljava. I sam Verdi se patrijotski borio za sjedinjenje svoje Italije. A na njegovoj sahrani 1901. godine 900 pevača mu je odalo poštu ovom pesmom, da bi pesmu desetine hiljada ljudi prihvatilo. Tako se prate geniji. Vođe kao Nabuko, nadam se, ne. Premda me istorija katkada demantuje.

Pođi, misli, na krilima zlatnim… pevali su Jevreji o slobodi. Koju bih izistinski dodirnula, da u pauzi nemah susret s jednim čudnim Austrijancem, koji mrko gleda strance, ne želi s njima da priča i što je još čudnije, na mesto do sebe je stavio torbu, a na susedno, takođe prazno mesto, nije pustio strankinju da sedne. I to je uradio s takvim prezirom, da smo se svi naježili. Da, pričaju i sami predivni Austrijanci, koje sam ovde upoznala, da se stvari zakuvavaju. Neprijatno. A još neprijatnije kada u pozadini zamislite nanovo Hor Jevreja i POĐI, MISLI, NA KRILIMA ZLATNIM u nestvarnoj Operi. u Beču. I razmišljam da li, poput Nabukodonosora, treba da baš skreneš s uma da bi se tako neprijatno, užasno ponašao prema nekome. Samo zato što ne pripada narodu kome pripadaš i ti. Ali, pođi, misli…

I setih se i priče da su arhitekti ovog divnog zdanja Opere u Beču August Sikard fon Sikardsburg i Eduard van der Nul (August Sicard von Sicardsburg, Eduard van der Nüll) takođe nemilo prošli od svojih sunarodnika. Zdanje im se nije svidelo, priče su bile svakojake, višestruke i prilično teške kritike javnosti, te niti jedan arhitekta ne dočeka da Operu vidi završenu.

No, zaista, pođi, mili… Svako lice ima i naličje. Moje je izistinski srećno, uprkos spomenitim, srećom retkim, vrlo retkim, čudnjikavim okolnostima. Dišem bečkom kulturom, šarmom i carskim stilom. Punim plućima.

I, naravno, razmišljam.

Večeras se u Pančevu slavilo 155 godina moje Gimnazije. I bilo mi je malkice hladno oko srca. Jer su neki koje mnogo volim tamo. Ti neki čije misli idu na krilima zlatnim. Zaista. Zlatnijim nego što ih imaju mnogi. I zato me obavi neka seta.

Da, neke stvari prolaze istovremeno dok se u drugima uživa.

Krug mora biti zatvoren.

 


 

About the author: Aleksandra

Profesorka srpskog jezika i književnosti. Književnica.

Leave a Reply

Your email address will not be published.