Pačvork

BEČKE KRPICE, 8.

KRUGOVI NAŠIH IDENTITETA

Previše ljudi, događaja, ulica se stapa u veliku pazlu koja je često razasuta posvuda.

Treba je nekako složiti. Delovi su ukomponovani, sličnih boja, nijansi, ali to i jeste draž. Sve je u taktu fine džez kompozicije, izvesni delovi se ponavljaju. I stapaju. Stvarajući upečatljivu osobenost.

Dakle, prvo priča sa studentima Slavistike u Beču o Zapričavanju i Prstohvatu. I njihova zainteresovanost, pitanja sebi, meni, svima. Interetničko balkansko preispitivanje povezano s pitanjem identiteta u romanima Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje. i Kroz prstohvat cimeta. Odmah s početka su se uključili: Da li ste ikada razmišljali o problemu identiteta u balkanskim zemljama? Da li je on povezan s nacijom, verom, socijalnom sredinom? Zašto? Ima li razlike kada o tome razmišljaju žene i kada o tome domišljaju muškarci? Zavisi li pitanje identiteta od staleške pripadnosti, ili od materijalne situacije u kojoj se nalazimo? I onda se priča razvila. Oni čiste svesti, temeljni, mladi, osvešćeni. Na moju radost – pasivnosti nije bilo. iskustvo neprocenjivo. Doznala sam svašta. I o njima i o sebi. Tome i služe, valjda, takva zapričavanja.

A onda, 4 dana nakon toga promocija u Beču. Svi koji smo bili u timu oko priprema nekoliko dana smo pričali o tome. O publici. O otvorenosti. O mišljenjima koje su svi imali potrebe da podele. O pismima koja pišu. O predivnim rećima hvale. Koliko im je bilo drugačije, zanimljivo, koliko su pažljivo slušali, učestvovali, dobacivali. Na kraju komentarisali, dugo, duže, najduže. A ja se radovala, nesebično, zajedno sa Vanjom, Aleksandrom, Milicom, Vladom i Lukijanom.  Da li je i ovde pitanje identiteta, asimilacije, domovine koja je tamo daleko, nostalgije. Ili… Jedna divna Gordana mi je pisala želeći da joj napišem tri nivoa čovekove egzistencije prema Kjerkegoru. Veles Petronijević, filozog, glavni lik romana Kroz prstohvat cimeta, najviše je zanima.

I upravo, povodom svih zgusnutih dešavanja upitala sam se koliko često zavirujemo. ali onako odistinski. Plašilimo se? Prestrašilimo se? Sebe, okoline, okolnosti u kojima smo se nevoljko našli? I koliko zavirivanje može doneti otrežnjenje. Želimo li mi, uopšte, da se otreznimo?

Četiri dana posle Beča došao je Salzburg. Nismo znali zašto tako često ne dišemo kada nas je Branko šetao ulicama koje su božanstvene. Sve od čipke, i reka, i mostići, i centar s zvukom Mocarta, njegovom rodnom kućom, kućom u kojoj je živeo, kafeom u koji su odlazili i njegov otac i on. Pa onda tabla Herberta von Karajana, čuvenog dirigenta. Pa pesma Georga Trakla MUSIK IM MIRABELL.

Ein Brunnen singt. Die Wolken stehn

Im klaren Blau, die weißen, zarten.

Bedächtig stille Menschen gehn

Am Abend durch den alten Garten.

A taj stari vrt iz Traklove pesme beše neobičan, zavodljiv, prostran. U dvorcu Mirabell, koji je izgrađen u 17. veku. S fontanama, zelenilom na kome je kopnio sneg, rimskim i grčkim statuama. Uz reku Salzach, koja donosi vetar i čudnovate zvuke nalik na frulu. A park-vrt, kažu, jedan je od najlepših baroknih parkova Evrope. I poželela sam da sam Trakl, da sam ja pisala o toj muzici koja se čuje kada koračate, kada udišete i domišljate o lepoti s kojom se razum meša. I gubi bitku.
Traklova pesma na nemačkom, koju nam je Branko čitao, zvuči kao najlepša sonata. Neka mi niko više nikada ne govori kako je nemački grub. I Trakl koji je rođen u Salzburgu, tamo živeo s porodicom, očigledno disao sa gradom, igrao se rečima poput para goluba na kipu Eneje, jedinog preživelog trojanskog junaka, po legendi osnivača Rimskog carstva.

A dvorac boje belog vina građen je za ljubavnicu Salome Alta s kojom je biskup Volf Ditrih von Raitenau imao petnaestoro dece. Dvorac se isprva nazivao Altenau, po njenom prezimenu. Naravno da to ni onda nije bilo dopušteno i da je to onda bio skandal nesvakidašnjih razmera. Ali nadbiskup je imao vlast, neprikosnovenu, političku. I nije se mnogo potresao oko mišljenja pučana, čak ni plemića. uz to ide i legenda da je draga Salome imala sve što joj duša ište u dvorcu i da baš nije trebalo iz njega da izlazi. U ovaj deo nisam baš sigurna, ali koliko sumnjam – toliko i verujem. Ono što je meni najinteresantnije jeste da je Ditrih danas vrlo poštovan, salzburški junak. Ostao je dvorac, koji se menjao vemenom. I ime Altenau promenjeno je u Mirabell. Ne znam ko je bila Mirabell. Čini se – teško da je bila žena…

U Mirabelu se nalazi i najlepša dvorana za venčanja – Mramorna dvorana. To mu dođe kao iskupljenje za malopre pomenute ljubavnice.

Sklupture antičkih bogova i junaka su grupisane u četiri grupe simolišući četiri elementa: vatru, vayduh, zemlju i vodu.

Sećate li se pesme Do-Re-Mi? Ona je iz filma “Moje pesme, moji snovi”. Fräulein Maria s decom je u parku Mirabell peva.

I da, ceo salzburški dan s nama je Branko, koji je rođen u Austriji, sa savršenim nemačkim izgovorom, studira građevinu u Gracu, radi i bavi se folklorom. Objašnjavao nam je šta znači marama na ženskoj glavi u raznim krajevima Srbije. I šta znače ruže na nošnjama i otkrio nam još mnogo skrivenih etnoloških simbola. A pričali smo i o literaturi, o njegovom profesoru književnosti iz Tehničke škole u Salzburgu. I krugovi naših zapričavanja behu toga dana nemerljivi, statički neproračunljivi, poput mostova za čiju se gradnju školuje. Osvešćen, razumom vaga domovinu svojih roditelja i onu u kojoj je rođen, svestan nacionalnog identiteta. A identiteta, definitivno, ima pregršt na ovom svetu. Zavisi samo od naše osvešćenosti koji i kako prihvatamo. To sklapam nakon priče s ovim dečakom od 22 godine.

I promocija u srpskom konzulatu. Tamo gde su pažljivo slušali, pitali, propitivali sebe markirajući mene. Sve im je bilo zanimljivo, drugačije. I konzulkinja Svetlana koja sve hoće, može, ume. Sve sa svojim timom sjajnih ljudi. Takvi treba da nas predstavljaju.

I onda nanovo ulice Beča. I prodavnice kojima je načičkan. Svuda božićni popusti i ljudi koji obeznanjeno kupuju. Svaki dan ih gledam s prozora. Oni uporni, ustreptali, razdragani. Odmeravaju svoje kese, popuste, robu u prodavnicima. Slabo gledaju prolaznike. To radim ja. Uspešno, ili ne – ne znam. Ali znam da uživam. U ovom jutru koje se pomalja, na dan rođenja moga mlađeg sina, takođe osvešćenog mladog čoveka koji razmišlja o identitetu. Ovde, kao student ekonomije u Beču.

A razmišlja i Beograd koji na tviteru pratim. I vidim pune ulice. Zbog identiteta. Beč, Salzburg, Beograd. Sve se barokno meša ostavljajući neke vrtove koje sam videla. I neke koji tek treba da se pohode.

About the author: Aleksandra

Profesorka srpskog jezika i književnosti. Književnica.

Leave a Reply

Your email address will not be published.