Pačvork

BEČKE KRPICE, 8.

KRUGOVI NAŠIH IDENTITETA

Previše ljudi, događaja, ulica se stapa u veliku pazlu koja je često razasuta posvuda.

Treba je nekako složiti. Delovi su ukomponovani, sličnih boja, nijansi, ali to i jeste draž. Sve je u taktu fine džez kompozicije, izvesni delovi se ponavljaju. I stapaju. Stvarajući upečatljivu osobenost.

Dakle, prvo priča sa studentima Slavistike u Beču o Zapričavanju i Prstohvatu. I njihova zainteresovanost, pitanja sebi, meni, svima. Interetničko balkansko preispitivanje povezano s pitanjem identiteta u romanima Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje. i Kroz prstohvat cimeta. Odmah s početka su se uključili: Da li ste ikada razmišljali o problemu identiteta u balkanskim zemljama? Da li je on povezan s nacijom, verom, socijalnom sredinom? Zašto? Ima li razlike kada o tome razmišljaju žene i kada o tome domišljaju muškarci? Zavisi li pitanje identiteta od staleške pripadnosti, ili od materijalne situacije u kojoj se nalazimo? I onda se priča razvila. Oni čiste svesti, temeljni, mladi, osvešćeni. Na moju radost – pasivnosti nije bilo. iskustvo neprocenjivo. Doznala sam svašta. I o njima i o sebi. Tome i služe, valjda, takva zapričavanja.

A onda, 4 dana nakon toga promocija u Beču. Svi koji smo bili u timu oko priprema nekoliko dana smo pričali o tome. O publici. O otvorenosti. O mišljenjima koje su svi imali potrebe da podele. O pismima koja pišu. O predivnim rećima hvale. Koliko im je bilo drugačije, zanimljivo, koliko su pažljivo slušali, učestvovali, dobacivali. Na kraju komentarisali, dugo, duže, najduže. A ja se radovala, nesebično, zajedno sa Vanjom, Aleksandrom, Milicom, Vladom i Lukijanom.  Da li je i ovde pitanje identiteta, asimilacije, domovine koja je tamo daleko, nostalgije. Ili… Jedna divna Gordana mi je pisala želeći da joj napišem tri nivoa čovekove egzistencije prema Kjerkegoru. Veles Petronijević, filozog, glavni lik romana Kroz prstohvat cimeta, najviše je zanima.

I upravo, povodom svih zgusnutih dešavanja upitala sam se koliko često zavirujemo. ali onako odistinski. Plašilimo se? Prestrašilimo se? Sebe, okoline, okolnosti u kojima smo se nevoljko našli? I koliko zavirivanje može doneti otrežnjenje. Želimo li mi, uopšte, da se otreznimo?

Četiri dana posle Beča došao je Salzburg. Nismo znali zašto tako često ne dišemo kada nas je Branko šetao ulicama koje su božanstvene. Sve od čipke, i reka, i mostići, i centar s zvukom Mocarta, njegovom rodnom kućom, kućom u kojoj je živeo, kafeom u koji su odlazili i njegov otac i on. Pa onda tabla Herberta von Karajana, čuvenog dirigenta. Pa pesma Georga Trakla MUSIK IM MIRABELL.

Ein Brunnen singt. Die Wolken stehn

Im klaren Blau, die weißen, zarten.

Bedächtig stille Menschen gehn

Am Abend durch den alten Garten.

A taj stari vrt iz Traklove pesme beše neobičan, zavodljiv, prostran. U dvorcu Mirabell, koji je izgrađen u 17. veku. S fontanama, zelenilom na kome je kopnio sneg, rimskim i grčkim statuama. Uz reku Salzach, koja donosi vetar i čudnovate zvuke nalik na frulu. A park-vrt, kažu, jedan je od najlepših baroknih parkova Evrope. I poželela sam da sam Trakl, da sam ja pisala o toj muzici koja se čuje kada koračate, kada udišete i domišljate o lepoti s kojom se razum meša. I gubi bitku.
Traklova pesma na nemačkom, koju nam je Branko čitao, zvuči kao najlepša sonata. Neka mi niko više nikada ne govori kako je nemački grub. I Trakl koji je rođen u Salzburgu, tamo živeo s porodicom, očigledno disao sa gradom, igrao se rečima poput para goluba na kipu Eneje, jedinog preživelog trojanskog junaka, po legendi osnivača Rimskog carstva.

A dvorac boje belog vina građen je za ljubavnicu Salome Alta s kojom je biskup Volf Ditrih von Raitenau imao petnaestoro dece. Dvorac se isprva nazivao Altenau, po njenom prezimenu. Naravno da to ni onda nije bilo dopušteno i da je to onda bio skandal nesvakidašnjih razmera. Ali nadbiskup je imao vlast, neprikosnovenu, političku. I nije se mnogo potresao oko mišljenja pučana, čak ni plemića. uz to ide i legenda da je draga Salome imala sve što joj duša ište u dvorcu i da baš nije trebalo iz njega da izlazi. U ovaj deo nisam baš sigurna, ali koliko sumnjam – toliko i verujem. Ono što je meni najinteresantnije jeste da je Ditrih danas vrlo poštovan, salzburški junak. Ostao je dvorac, koji se menjao vemenom. I ime Altenau promenjeno je u Mirabell. Ne znam ko je bila Mirabell. Čini se – teško da je bila žena…

U Mirabelu se nalazi i najlepša dvorana za venčanja – Mramorna dvorana. To mu dođe kao iskupljenje za malopre pomenute ljubavnice.

Sklupture antičkih bogova i junaka su grupisane u četiri grupe simolišući četiri elementa: vatru, vayduh, zemlju i vodu.

Sećate li se pesme Do-Re-Mi? Ona je iz filma “Moje pesme, moji snovi”. Fräulein Maria s decom je u parku Mirabell peva.

I da, ceo salzburški dan s nama je Branko, koji je rođen u Austriji, sa savršenim nemačkim izgovorom, studira građevinu u Gracu, radi i bavi se folklorom. Objašnjavao nam je šta znači marama na ženskoj glavi u raznim krajevima Srbije. I šta znače ruže na nošnjama i otkrio nam još mnogo skrivenih etnoloških simbola. A pričali smo i o literaturi, o njegovom profesoru književnosti iz Tehničke škole u Salzburgu. I krugovi naših zapričavanja behu toga dana nemerljivi, statički neproračunljivi, poput mostova za čiju se gradnju školuje. Osvešćen, razumom vaga domovinu svojih roditelja i onu u kojoj je rođen, svestan nacionalnog identiteta. A identiteta, definitivno, ima pregršt na ovom svetu. Zavisi samo od naše osvešćenosti koji i kako prihvatamo. To sklapam nakon priče s ovim dečakom od 22 godine.

I promocija u srpskom konzulatu. Tamo gde su pažljivo slušali, pitali, propitivali sebe markirajući mene. Sve im je bilo zanimljivo, drugačije. I konzulkinja Svetlana koja sve hoće, može, ume. Sve sa svojim timom sjajnih ljudi. Takvi treba da nas predstavljaju.

I onda nanovo ulice Beča. I prodavnice kojima je načičkan. Svuda božićni popusti i ljudi koji obeznanjeno kupuju. Svaki dan ih gledam s prozora. Oni uporni, ustreptali, razdragani. Odmeravaju svoje kese, popuste, robu u prodavnicima. Slabo gledaju prolaznike. To radim ja. Uspešno, ili ne – ne znam. Ali znam da uživam. U ovom jutru koje se pomalja, na dan rođenja moga mlađeg sina, takođe osvešćenog mladog čoveka koji razmišlja o identitetu. Ovde, kao student ekonomije u Beču.

A razmišlja i Beograd koji na tviteru pratim. I vidim pune ulice. Zbog identiteta. Beč, Salzburg, Beograd. Sve se barokno meša ostavljajući neke vrtove koje sam videla. I neke koji tek treba da se pohode.

PAČVORK

BEČKE KRPICE, 7.

POĐI, MISLI, NA KRILIMA ZLATNIM

Beč u novogodišnjem ushićenju deluje zarazno. Vraća u zimsku čaroliju, svetleće irvase, saonice, ukrase, osvetljenje, gužvu, koja prija i nosi. Niti jedan grad nema taj miris cimeta, šolje s Deda Mrazom i sa čizmicom Svetog Nikole ( St. Nicholas, the Bishop of Myra) u koje toče punč i kuvano vino. I dece koja trče na sve strane, s osmehom, bezbrižno. Sigurno su očistili svoje cipelice i čizmice i ostavili ih na prozoru, ili ispred kamina da ih St. Nisholas može napuniti voćem, slatkišima i svim ostalim sitnicama koje ih srećom obasjavaju.

Tačno četiri nedelje pred katolički Božić počinje Advent. Običaj je da svaka kuća ima venac sa četiri sveće. I svake nedelje se pali po jedna da bi 25. 12. bile upaljene sve. Jer simbolizuju dolazak Isusa na svet – nadu, mir, radost i ljubav, to je najčešće tumačenje. Zimzelene grančice u vencu simbolizuju život koji neprekidno traje. Sveće su uvek crvene i bele. Isusova žrtva i pobeda. I svuda po Beču su Adventski kalendari s 24 prozorčića. Da bi deca svakoga dana iz prozorčića koji otvore našla po slatkiš. I zato je ceo Beč u slatkišima, ukrasima, prozorčićima i deci. Ili ih barem ja svuda vidim.

A jedno veče odlučih da se sklonim s raskošnih ulica u još raskošniju Operu. U osvajanje je pošla i Anja. I Lukijan, s kraljevskom odvažnošću kavaljera uvek na usluzi dve dame. Pristigli smo sat ranije, da bismo sve upili, obuhvatili. Setih se Tina Ujevića.

Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.

Duša je strasna u dubini,
ona je zublja u dnu noći…

Nisam plakala, ali nije svejedno takvu raskoš čulima prirediti. A onda je počeo Nabuko. Priča starozavetna. O veri. U ove predbožićne dane. Da li i kada ne verujemo završimo u veri? Ne znam kako, ali se stopila s lepotom raskoši, grimiznim sedištima, patinom mermera, eleganciju staroga zlata. Ti glasovi koji su odnosili, radnja poznata, a u tom trenu drugačije doživljena, kralj koji se, na kraju, kaje zbog pogrešnog izbora. I arije, ne zna se koja je lepša. I onda tišina, pa još malo tiša tišina, pa najtiša koju sam ikada čula. Da bi se prolomilo POĐI, MISLI, NA KRILIMA ZLATNIM… Svi su se naježili, i sad ću nastaviti Ujevića:

Plačimo, plačimo u tišini…

Bilo je baš tako. I nanovo pauza – mala, veća, najveća. I gromoglasan aplauz.

I onda sam se setila priče da Verdi više nije hteo da komponuje, da su mu umrli supruga i deca, molio je raskid ugovora s milanskom Skalom, pa se na molbu jedva naterao da pogleda libeto Solere. A onda nije mogao da spava. Jednom je Soleru i zaključao s Biblijom i hartijom u sobi, da dopravi tekst. I onda probe na kojima su svi – čistači, krojači, slikari, radnici, službenici sve ostavljali i slušali muziku.A na premijeri je aplauz posle prve scene u Skali trajao 10 minuta. I Hor Jevreja, koji je odmah shvaćen kao patrijotska himna. I tako do danas. Jer se lako možemo poistovetiti s progonjenim narodom koga usamljeni vođa ugnjetava, pa pali ubija, zarobljava. I sam Verdi se patrijotski borio za sjedinjenje svoje Italije. A na njegovoj sahrani 1901. godine 900 pevača mu je odalo poštu ovom pesmom, da bi pesmu desetine hiljada ljudi prihvatilo. Tako se prate geniji. Vođe kao Nabuko, nadam se, ne. Premda me istorija katkada demantuje.

Pođi, misli, na krilima zlatnim… pevali su Jevreji o slobodi. Koju bih izistinski dodirnula, da u pauzi nemah susret s jednim čudnim Austrijancem, koji mrko gleda strance, ne želi s njima da priča i što je još čudnije, na mesto do sebe je stavio torbu, a na susedno, takođe prazno mesto, nije pustio strankinju da sedne. I to je uradio s takvim prezirom, da smo se svi naježili. Da, pričaju i sami predivni Austrijanci, koje sam ovde upoznala, da se stvari zakuvavaju. Neprijatno. A još neprijatnije kada u pozadini zamislite nanovo Hor Jevreja i POĐI, MISLI, NA KRILIMA ZLATNIM u nestvarnoj Operi. u Beču. I razmišljam da li, poput Nabukodonosora, treba da baš skreneš s uma da bi se tako neprijatno, užasno ponašao prema nekome. Samo zato što ne pripada narodu kome pripadaš i ti. Ali, pođi, misli…

I setih se i priče da su arhitekti ovog divnog zdanja Opere u Beču August Sikard fon Sikardsburg i Eduard van der Nul (August Sicard von Sicardsburg, Eduard van der Nüll) takođe nemilo prošli od svojih sunarodnika. Zdanje im se nije svidelo, priče su bile svakojake, višestruke i prilično teške kritike javnosti, te niti jedan arhitekta ne dočeka da Operu vidi završenu.

No, zaista, pođi, mili… Svako lice ima i naličje. Moje je izistinski srećno, uprkos spomenitim, srećom retkim, vrlo retkim, čudnjikavim okolnostima. Dišem bečkom kulturom, šarmom i carskim stilom. Punim plućima.

I, naravno, razmišljam.

Večeras se u Pančevu slavilo 155 godina moje Gimnazije. I bilo mi je malkice hladno oko srca. Jer su neki koje mnogo volim tamo. Ti neki čije misli idu na krilima zlatnim. Zaista. Zlatnijim nego što ih imaju mnogi. I zato me obavi neka seta.

Da, neke stvari prolaze istovremeno dok se u drugima uživa.

Krug mora biti zatvoren.

 


 

PAČVORK

BEČKE KRPICE, 6.

CRNO-BELI SVET
IMAMO LI PETLJE? ILI SE VEZUJEMO U ČVOR? ILI JE TO ISTO?

Svi, dakle, nešto vezemo. Slažemo klot i frket. Ali postoji razlika. Nekima je rad identičan s obe strane, nekima je spolja gladac, iznutra… a nekima je s mene pa na uštap – sve. Neko samo vezuje čvorove: one mornarske, životne. Pričvršćuje, labavi, pušta da se razveze sve i ode najčešće do ruba, dođavola.

Moje pletivo je s mirisom punča. Bečkog. Svaki put kada uzmem da ga nastavim, taj miris mi se uvuče u prste.

I, iskreno, šta je punč? Liči na kuvano vino, a nije. Ima alkohola, ali svaki put uzmem drugačije boje, pa ne znam šta je sve tu. Danas sam ga pila s malinom.
Kažu reč potiče iz Hindi-jezika ( पांच pāñč „pet“). Ima pet sastojaka: arak, šećer, limun i čaj ili voda sa začinima. Tradicionalno. Naravno, otkrili su ga engleski moreplovci istočnoindjske flote. Da li smo sumnjali? U 17. veku dospeva do Engleske, potom do Nemačke, pa Austrije. Nalazi se i u Svetskom leksikonu nauke i umetnosti koji je 1732. godine počeo da piše Nemac Johan Hajnrih Cedler. Izdavaće ga naredne 22 godine u 64 sveske. Kakva postojanost, koju svima želim. Voleo ga je i Mocartov otac: „Punč je piće od vode, ruma, šećera i limuna. Pije se topao ili hladan, po želji…. Punč i lula duvana predstavljaju engleski element“. Ta lula duvana mi je ovde najveći problem. Dakle, pije se Puntsch. Uz duvan.

A ja pošto sam, kako kažu, ovih dana – isposnički uneta u pisanje, možda bih ostala na mirisu pomenutog pića da ne dođe Danica. Pristigla je srećna, presrećna. Da me podseti da postoji i ukus, i malo opuštanja, bez obzira na uzavrelost misli. Moje pisanje se izmesti u imaginarni prostor bečkih kućica, ukrasa, svetiljki, jelki. A prenese se i na misli o ljubavi, životu, vezivanju čvorova, petlji. Umišljenih. I stvarnih. I željenih – a takvih je najviše. I dođosmo do toga da je najveća petlja – želeti. Želimo da vidimo da li je vreme potvrdilo naš izbor, da se vratimo na mesto koje podseća na minule godine, da prekinemo šta ne valja, da vidimo što je zamagljeno. Da sklopimo oči i uzletimo, jer nam se baš sada to može. I da stanemo u red ispred Rathausa, da čekamo i da se slikamo s najšljokičavijim anđeoskim krilima koje smo ikada videli. Dobile smo pojačanje u Anji i Tijani. Nas četiri bile smo mrvica ljudi koji su se tiskali. Nije svaki dan prilika da dobiješ krila! A onda je iz reda izronila najcrnja crnkinja, u beloj jakni, s krilima anđela i poljupcem koji je slala onome ko je slikao. Zaustavila sam dah. Od lepote. To je petlja – taj prelepi osmeh i poljubac. Meni. Nama. Svima. Najlepša slika koju sam videla. Crno-beli svet.

Jedne noći je zabelelo. Praznične svetiljke su pahuljice činile providnim. Muzejski kvart gotički obavijen prijatnim mrakom i oslikanim pasažima. Bilo je kasno, sneg neugažen, krt. Jedna devojka, ushićeno je legla i zamolila me da je slikam. Da sačuva sebe snežnu, anđeosku, s krilima koja je mašući rukama napravila. Bila je u tamnoj jakni. S velikim osmehom. Crno-beli svet.

Pa izložba Jill Scott, digitalne umetnice iz Australije, profesorke iz Ciriha, koja se bavila zvukovima ljudskog tela, zvukovima koje dolaze iz prašume, od ugroženih životinja i vrsta. Radila je u koloniji s decom iz Afrike. Osvešćena. Drugačija. Bila mi je jedna od omiljenih u mesecu novembru. Energična, s velikim osmehom, puna srca predstavlja šta je radila. A biografija ne može da joj stane ni u roman. U invalidskim kolicima, jer je povredila nogu. Ništa to nije, biće bolje, kaže, i zahvaljuje svima na poseti. Sve vreme sam razmišljala. Koliko velikih i malih ljudi. Crno-beli svet.

Ovaj Beč donosi smiraj. Veliki beli sto na kome je kompjuter, pogled kroz prozor na Mariahilfer, zvuke uličnih svirača, posete nekih dragih ljudi, razgovore o umetnosti pisanja, slikanja, predstavljanja. O skrivenim i javnim ljubavima. Knjigama na tri jezika koje se paralelno čitaju.

Beč je i usamljenost. Iz koje se rađa mir. I crna sofa, pored belog stola. Crno-beli svet.

Osećam se providnom poput pahulja koje sam hvatala u mraku. Utopljena u ruci iz koje nestajem.
Ko ima petlju?
Ko se vezuje u čvor?
Ili je to isto?

PAČVORK

Bečke krpice, 5.

Kunst ist eine Leidenschaft, die wir gerne teilen!
Ich bin immer da.

Da, na sreću, još uvek sam u Beču. Punom obrta. I svakojakih događanja. I razmišljanja.

Svuda stigoh, s divnim ljudima sklopih kontakte, ali je do naše ambasade ovde teško doći. Podseća na Proces i parabalu o vratima. Ko ne zna, ili se ne seća – priča je namenjena sirotom Jozefu K. O čekanju, naravno, uzaludnom. Neko shvata da je kapija, iliti vrata, oduvek otvorena. I džaba čeka. A neko shvata da se nije ni moglo ući, te svejedno – džaba čeka. E, tako i ja.
Avaj, vidim ljudi zauzeti. Zauzetiji od svih kulturnih i prosvetnih radnika, ili ljudi koji su zaposleni u državnim institucijama Austrije, uzgred na usluzi, predivni.
I setih se večeri povodom Vukovog Srpskog rječnika, prvog izdanja. I predavanja profesora Kovačevića, o čemu sam pisala. Mnogi gosti su se tada pojavili. I neki ljudi iz bivših republika. Na raznim funkcijama. Naših, takođe na funkcijama, u ambasadi, nije bilo. Niti jednog. I baš sam o tome razmišljala – zašto ne dođoše. Domislih da ima više rešenja.
a) Dosta ljudima više priča o Vuku. Pa oni sve to već znaju. I bolje od profesora Kovačevića, ili od mene i tu nekih profesora sa Slavistike. Da ne znaju to bolje od nas, ne bi oni bili tamo, a mi ovde – logično!
b) Mogućno je i da imaju traume iz osnovne, ili srednje škole. Pamte neku groznu nastavnicu, ili profesorku srpskog jezika i književnosti, koja je – ko o čemu, a njoj uvek Vuk na vratima, pred vratima, iza vrata. Neki LUPUS IN FABULA!
c) Hoće, brate, malo da vežbaju nemački. Šta će ljudima iz ambasade da pričaju na srpkom, ili, nedajbože, i u Beču da slušaju predavanje na srpskom. Da je na nemačkom bilo, pa hajde. Nek su oni i iz srpske ambasade! Usred su Beča, da primetim, ko ne zna.
d) 200 godina OD Vukovog Rječnika?! Pa, molim vas, da li će dolaziti na 200 godina OD nečega? Naravno da ne! Oni su ljudi s vizijom. Da je 200 godina DO nečega, pa da pohitaju. Neće valjda biti toliko retro?! Treba imati futurističke stavove, ne stalno nešto ići unazad, kopati po prošlosti!

I, eto, taman pomislih da sam postala bečki leptir, iz divne hofburške bašte, ja se vratih u gusenice.

Hitam nanovo bečkim temama.
Ovde je VIENA ART WIEK. Na svakom koraku je neki događaj. Umetnici iz celog sveta. Izlažu slike, svoja tela, instalacije razne. Muzičkih događaja pregršt od uličnih, do koncertnih. Puni dani, svega na pretek, pokušavam da uhvatim korak. The Opening Party of VIENNA ART WEEK, u ponedeljak od 23 bio je otkriće. Umetničko. I prostor Dorotheuma i muzika. Mislim da su se govorili svi jezici sveta, svako sa svakim pričao, igrao. A onda blesne po koja iskričava svetiljka, ni igla nema gde da se udene. Tako mi je poslednji put bilo u Njujorku. Imala sam tada 22.
Dakle, VIENA ART WIEK kaže: Sozialkritische und politische Kunst, Feminismus hat viele Spielarten, Umetnost je strast koju želimo deliti: Kunst ist eine Leidenschaft, die wir gerne teilen. Kod mene je najviše čuđenja izazvalo: Happy Birthday Karl Marx.
Sve je spojeno, sve se deli, sve se slavi. Ja uživam. U svemu.

I povodom svega, stižu i u moj studio-atelje. Posetioci. Maturanti. Da vide kako pisac živi. A onda smo zaseli, raspričali se. Sve ih je zanimalo, svakojaka pitanja postavljali, nanovo klinci iz svih kultura. Njih tri su bile iz Srbije. Naročito srećne kada su čule da sam i ja. Ali, dečaci su bili aktivniji. Nisu posustajali, sve ih je zanimalo – kako se piše, šta, koliko, da li se istražuje, zašto. I mene su prodrmali.

A večeras se uputih na knjževno veče. Pisac, putnik, hodočasnik – vidim izuzetno popularan. Peške je išao do krajnjeg juga, stigao i do Maroka, duhovito opisivao svoje putešestvije, prašinu, jeftine brodiće, ljude, hranu, životinje. Voditelj ga je predstavio i onda mu prepustio mikrofon. One man show. Ernst Merkinger, tako se zove. Publika mnogobrojna, pregršt pitanja su postavili. Onda sam se ja slikala s piscem. I sliku vam okačila. Sve simpatično, a najviše moj nemački. Priupitivala svako malo devojku pored, da saznam što više o piscu. Na kraju se devojka smejala meni, publika piscu – i svi veseli. Najviše ja.

I izađoh vesela. Baš. Sipio je sneg, sve okićeno, miris punča, kuvanog vina i šuškanje nemačkog u razgovorima. Naćuljih uši. Ne da prisluškujem, ne. Učim jezik.
Skoro odskakutah do stana dok su se na lampionima pahulje pravile važne – pozirale, slikale se.

PAČVORK

Bečke krpice, 4.

Šetam ulicama Beča, sve mislim – poznajem ih. Utvrdila sam rute i neću metroom. Svi mi se čude. Ne vidim grad ispod zemlje. Nikuda ne žurim. Sve žurbe ovoga sveta su daleko iza mene.

O jednom zanimljivom susretu sam htela. S neobičnom, svestranom, otvorenom ženom. Ništa neobično. Takve su okruženje. Ali,jeste i neobična. Profesorka na Slavistici u Beču. Staze Vukove su joj znane, ali su znane nekolikima koji se jezikom bave. Nisu joj neobične posete grobljima na kojima traži izgubljene velikane. Ima osobenu priču s njima. Tajnu. Bavi se jezikom između dva rata, u doba avangarde, kada je na našim prostorima stanovala kultura. Baškarila se. Avangardno se hvalila avangardom. Bogdan Popović po povratku iz Pariza zborio je da su mu posve neobične damice koje obitavaju po beogradskim salonima, pune znanja, prate umetničke tokove, zainteresovane za novo. Dakle, moja sagovornica se zove Gordana Ilić Marković. Koloristkinja znanja sagledanih lingvističko-interdisciplinarno, čini mi se – ima detektore za osrednjost i posmatra multinacionalnost u kojoj uživa. Ovo je samo kroki. Čeraćemo se nas dve još. Po Kampusu gde je Slavistika, a i po bečkim kafićima. Onima u kojima nije zabranjeno pušenje. Kad vidim precrtanu cigaretu na ulazu, momentalno se setim Agneš Heler, sjajnog filozofa (ne znam kako se kaže u ženskom rodu) koja kaže: Kad me pitaju da li pušim, znam da je sledeće pitanje da li sam Jevrejka!

Avaj, povodom interkulturalnosti i multinacionalnosti ja napravih dve posete.
Prva je bila Hrvatskom kulturnom centru. Jedno prijatno veče poezije. I muzike. I ljudi otvorenih, sa nekoliko predloga za uzajamnu saradnju. I nanovo muzika klapa, dalmatinskih pesama na koje sam naročito osetljiva, i onih divnih slavonskih nota. I tamo čuh za World Art games. Svašta se dozna kada se kreće.

I ulice Beča na kojima pričam s ljudima. Preljubaznim. Ja vežbam svoj nemački. Kao đače. Ne pričam ovde engleski. I radujem se kada me razumeju. Obično ja razumem, pa se borim da preživim s pregršt reči koje mi se kotrljaju po ustima. Sada ih fino raspoređujem. Vežbam ovim dugim šetnjama i um, i telo, i misli. Kad bilo šta od toga potrči, usporavam ritam. Teško je živeti u skladu!

Nakon uličnih susreta s Austrijanacima odlazim u Srpski kulturni centar. Na predavanje profesora Miloša Kovačevića. Povodom 200 godina od Vukovog Srpskog rječnika, prvog izdanja. Bilo je interesantno slušati temu o kojoj sve znam od jednog šarmantnog kozera koji ume s masama. A bilo je prepuno. I onda pitanje koje me je opselo: pitanje asimilacije. Da li se dolaskom ovamo s naših prostora i asimilacijom s domaćim stanovništvom gubi etnička homogenizacija, koliko se to odražava na jezik i pismo, naciju? Profesor je izneo tezu iz jednog doktorata rađenog u Nemačkoj: u trećoj generaciji Turci doseljeni u Nemačku su svesniji od svojih predaka svoje nacije i jezika, a srpski potpuno zaboravljaju na sve, ne znaju ni jezik, ni pismo. Razmišljam: može li biti asimilacije bez zaborava?

I uz sve to priča o srednjovekovnom vezu. I zložba Beo-etno vizije. Ako sam i na šta baš, baš osetljiva jeste srednji vek i 27 vladarki čije se sudbine krčkaju. Još ostaju samo fini začini. I štampanje. O tome drugi put. Ali priča o vezu i slovima ćirilice koja izgledaju kao retki kaligrafski biseri me je odnela.

Čvrsto kosmopolitsko uverenje niti trena mi ne može biti poljuljano, ali ipak razmišljam o jeziku i pismu. Sopstvenom. S ogromnom željom da ih znam još bezbroj. Skoro smo zajutrili u Srpskom kulturnom centru. Milica, Aleksandra, profesor Kovačević, Gordana, Srđan, mnoštvo ljudi. I ja.

Vraćala sam se šetajući ulicama Beča, skoro da je napolju mrzlo. Meni je bilo toplo. Od svega doživljenog. I uzavrelih misli o asimilaciji naših koji ovde dolaze, o jeziku, pismu. Kosmopolitska zapitanost. Nerešiva.

PAČVORK

Bečke krpice, 3.

Beč su tek poslednjih dana počeli da kite. Da li je moguće da njima ne treba hleba i igara, da ne treba početi s kićenjem u septembru da bi narod bio srećan? Svetleći tunel 3d, lavirint 3d, 3d svetleća kapija, par pozlaćenih fotelja s irvasom u sredini. Pohvala ludosti. Nema toga ovde! Trujumf rasvete izostaje.
Rathaus izgleda bajkoliko SAMO sa Sneškom Belićem, okićenim drvećem, svetlosnim efektima u parku i na samoj većnici (kad sam učila nemački prevod Rathaus je bio većnica. Ostalo je uvreženo) Čekam da otvore i klizalište. Muf nemam, ali bi ga valjalo nabaviti. Pa među tim zdanjima, na klizaljkama do 18. i 19. veka.

I lagano uplovljavam u poznanstva, zanimljiva, drugačija. Prva sesija s umetnicima iz Muzejskog kvarta. Iz svih krajeva sveta. Konceptualna umetnost, višejezična. Vanjezična. I u neko doba, ponoć se već bližila, upadaju njih četvoro. Umetnici koji žive u Londonu. Meksikanka se prva oglasila. I pitanje – gde i kako se od umetnosti može živeti. Usred razgovora u koji se uključio Holanđanin, Francuskinja, tri fenomenalna Rumuna, Bugarin i Englez shvatih – nije važno da li žive od umetnosti, ali svakako žive umetnost. Neprocenjivo! Otvoreno, pomalo iščašeno, vizuelno, razbašureno. Nadasve slobodno, tačnije oslobođeno.

Sutradan, uveče, otišla sam na izložbu mojih ljubimaca – četvoro upadača iz prethodnih rečenica. I ostala bez reči. Jer reči nije ni bilo, ali su svi sve razumeli. I na filmskom platnu tu vodu i sve što je bilo u njoj, i film o telu, čemu i za šta služi i kakve promene telo trpi. I gledala sam oko sebe ljude sa kosim očima, i one sa očima kao što su moje, svih boja kože. I svi su razumeli. Sve. Pomislila sam koliko treba tzv. piscima da nađu prevodioce, da govore na pregršt jezika i opet da se izgube u prevodu. Posle niza i niza rečenica neko sve sažme u stih. A na ovoj izložbi prevoda nije bilo. Niti je trebalo. Oni su iz priče pre Vavilonske kule. Zaustavljeni u vremenu, ovladali prostorom, popeli se na merdevine, beskrajno visoke, a Bog ih nije kaznio. Ostavio im je da se razumeju. Večno. Kaznio je samo nas brbljivce. Mogućno da je tako najpravednije.

I još nešto – ovde je vreme rastegljiuva kategorija. Bez osećaja da se nešto propušta i ostavlja za sutra. Radi se sve. Bude se svuda. Druži sa svima. To vreme. A ja trčim za njim. Hvatam ga. I sustižem. Prvi put. Neobičan osećaj je ovo vreme celoga sveta. Ovde u Beču. Okićenom elegantno, udvarački, diskretno. Taman toliko da ogreje. I ne pušta.

PAČVORK

Bečke krpice, 2.

Melanholija i provokacija

Nastajanje jednog dela i šta sve ide uz to

Ovih dana imam neobične sudare sa sobom. Nekoliko ih zbrajam, ali se sve dobro slažemo. Poprilično skladan odnos, premda uz višak buke. Besa nema. Dani se otimaju, baškare, razmazuju ispred lap-topa za kojim sedim satima i satima. I satima. Ako sam u rezidenciji za pisce, valja najviše pisati. To mi objašnjava jedna od onih gore pomenutih. Drugima se landra, ali za sada se bune tek pokatkada.

Ulice Beča prelazimo peške, izbegavajući prevoze. Zabasamo i u nepoznate, slatko se ismejemo promašajima. I nastavljamo. Nekoliko dana nam se pridružila i Anja. Da se smeje, uživa. Zabavno je kada se devojke okupe. A onda stiže i Aleksandra, studentkinja Slavistike u Beču. Pitanja jezika, i nanovo jezika, kulture, tradicije. I zaključak da bi se svi koji u Beču studiraju i završe vratili u Srbiju. Sa odličnim nemačkim, iskustvom života bez roditelja, većina i radi, sami kuvaju i peru svoj veš. Sjajna vest! Tako su radili u prošlom, i u pretprošlom veku. Hoće li Srbija, kao nekoć, to moći? Da prigrli, obogati, uznapredi se.

“Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.”, pevao je Milan Rakić, pesnik, akademik, diplomata.

I nastavlja u drugoj pesmi:

“Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrv’o,
Uspeo sam – sve se može kad se hoće –
Da na ovo staro i surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voće.”

Pitam se hoće li ta deca imati snage i volje da se rvu s prirodom, da kaleme na staro i trošno stablo nove voćke.

VELIKI SAM VERNIK, VERUJEM U ČUDA.

Nadale smo se mi pričajući o Srbiji u Beču. I Anja, i Aleksandra i sva moja ja.

Namerno sam zanemarila dobro znanu priču kako se odlazi, kako mladi nemaju posao, kako sam se do sada milion puta suzdržavala da svom predsedniku ne uputim pismo, pisma, romane… Da ga pitam zašto moji najbolji učenici nemaju posao, zašto su izmoreni sistemom? Zašto mi, prosvetni radnici, ne možemo barem da kažemo koliko su nam deca sjajna?

Da, u Beču sam. Ali, Aleksandra je kriva što sam skrajnula.

Ovde na ulici zatičem autobus koji je uređen kao čitaonica. Čekao me je! Oko vidi šta duša ište.

Aleksandra, Anja i ja, mnoge od onih pomenutih, odlazimo u muzej Leopold. Jesenja izložba je posvećena opusu Egona Šilea. “Melanholija i provokacija”. O tome sam malopre govorila. Šile je umro od španske groznice, u 28. godini. Provokativni aktovi, direktno rušenje konvencija. Kao mladost. Sva platna su u nezgrapnoj proporcionalnosti i smelosti boja. Kao i njegov nekonvencionalan život, koji je izazivao gnev građanstva. Mesec dana je bio u zatvoru, jer je sablažnjavao maloletnike i širio pornografiju. Dijalog s velikim platnima, bio je neobičan. Nagost prostora, tela, ideja, bezvremena! Domišljatost koja upozorava. Izašle smo zapitane. I zaljubljene. U Šilea.

Kada sati imaš napretek, dan se otima kontroli. Neobično iskustvo. Biraš muziku za jutro, obično slušam u brzini radio, nekoliko “ja” se u opuštenosti sudara, lap-top se otvara i zatičem sebe kako većinu dana provodim u pisanju.

PAČVORK

BEČKE KRPICE

Moj sadašnji boravak u Beču podrazumeva pregršt pitanja o ženskom stvaralaštvu, položaju književnica i umetnica u društvu i sopstvenoj kući, pitanja traženja identiteta – individualnog i majčinskog. I još mnogo najraznobojnijih krpica od usklika, zapitanosti, dilema, krivudanja koja treba sastaviti u celinu. I tom celinom se prekriti zadržavajući sebe neokrnjenu. Teško. Ali moguće.

I`m Writer in Residence. In Wien. U srcu carske prestonice, u Muzejskom kvartu, na 2 minuta od Hofburga, koji beše kompleks carskih rezidencija. Grad u malom. Jedan njegov deo danas je rezidencija predsednika Republike Austrije, a drugi je pretvoren u muzeje i sale za kongrese, ceremonije, svakojake javne nastupe.

I razmišljam: ovo definitivno nije Platonova država iz koje proteruju pesnike. Naprotiv. Stavljaju ih blizu, sasvim, sasvim blizu. I cene ih. Wien hat Kultur – piše na svakom koraku. Ja!

Danas sam začuđena ovim gradom, koji poodavno znam. Ali ne iz ovog ugla. Ne kada iz stana, koji sam dobila, gledam na Mariahilfer Straße. A prvi muzej na koji nalećem kad izađem je Leopold, u kome je jedna od najbogatijih kolekcija secesije, nemačkog ekspresionizma i simbolizma. Od Gustava Klimta do Oskara Kokoške. Pa sjajna dela Egona Šilea, crteži i malobrojne slike koje su uzdrmale etičke norme bečkog društva i utrle crtačkim umećem put u istraživanje seksualnosti kroz kičicu. Leopold muzej je jedinstven, ima retke kolekcionarske primerke koje su označile jednu epohu. Prvi je na spisku za posetu u ponedeljak.

I sada, dok je napolju jesen koja počinje s vetrom i blagom kišom, nemam kičicu, ali pišem. Stan je prostran, svetao, minimalistički. S golemim radnim stolom na koji su tek nabacane ideje. Valja ih objediniti, pretočiti u priču.

Spočetka, evo prve krpice. Iz Beča! Za dva meseca, koliko sam ovde, prekrićemo se valjanom prekrivkom. I opskrbiti za zimu. Nadam se da ćemo se zagrejati.