PAČVORK

Bečke krpice, 2.

Melanholija i provokacija

Nastajanje jednog dela i šta sve ide uz to

Ovih dana imam neobične sudare sa sobom. Nekoliko ih zbrajam, ali se sve dobro slažemo. Poprilično skladan odnos, premda uz višak buke. Besa nema. Dani se otimaju, baškare, razmazuju ispred lap-topa za kojim sedim satima i satima. I satima. Ako sam u rezidenciji za pisce, valja najviše pisati. To mi objašnjava jedna od onih gore pomenutih. Drugima se landra, ali za sada se bune tek pokatkada.

Ulice Beča prelazimo peške, izbegavajući prevoze. Zabasamo i u nepoznate, slatko se ismejemo promašajima. I nastavljamo. Nekoliko dana nam se pridružila i Anja. Da se smeje, uživa. Zabavno je kada se devojke okupe. A onda stiže i Aleksandra, studentkinja Slavistike u Beču. Pitanja jezika, i nanovo jezika, kulture, tradicije. I zaključak da bi se svi koji u Beču studiraju i završe vratili u Srbiju. Sa odličnim nemačkim, iskustvom života bez roditelja, većina i radi, sami kuvaju i peru svoj veš. Sjajna vest! Tako su radili u prošlom, i u pretprošlom veku. Hoće li Srbija, kao nekoć, to moći? Da prigrli, obogati, uznapredi se.

“Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.”, pevao je Milan Rakić, pesnik, akademik, diplomata.

I nastavlja u drugoj pesmi:

“Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrv’o,
Uspeo sam – sve se može kad se hoće –
Da na ovo staro i surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voće.”

Pitam se hoće li ta deca imati snage i volje da se rvu s prirodom, da kaleme na staro i trošno stablo nove voćke.

VELIKI SAM VERNIK, VERUJEM U ČUDA.

Nadale smo se mi pričajući o Srbiji u Beču. I Anja, i Aleksandra i sva moja ja.

Namerno sam zanemarila dobro znanu priču kako se odlazi, kako mladi nemaju posao, kako sam se do sada milion puta suzdržavala da svom predsedniku ne uputim pismo, pisma, romane… Da ga pitam zašto moji najbolji učenici nemaju posao, zašto su izmoreni sistemom? Zašto mi, prosvetni radnici, ne možemo barem da kažemo koliko su nam deca sjajna?

Da, u Beču sam. Ali, Aleksandra je kriva što sam skrajnula.

Ovde na ulici zatičem autobus koji je uređen kao čitaonica. Čekao me je! Oko vidi šta duša ište.

Aleksandra, Anja i ja, mnoge od onih pomenutih, odlazimo u muzej Leopold. Jesenja izložba je posvećena opusu Egona Šilea. “Melanholija i provokacija”. O tome sam malopre govorila. Šile je umro od španske groznice, u 28. godini. Provokativni aktovi, direktno rušenje konvencija. Kao mladost. Sva platna su u nezgrapnoj proporcionalnosti i smelosti boja. Kao i njegov nekonvencionalan život, koji je izazivao gnev građanstva. Mesec dana je bio u zatvoru, jer je sablažnjavao maloletnike i širio pornografiju. Dijalog s velikim platnima, bio je neobičan. Nagost prostora, tela, ideja, bezvremena! Domišljatost koja upozorava. Izašle smo zapitane. I zaljubljene. U Šilea.

Kada sati imaš napretek, dan se otima kontroli. Neobično iskustvo. Biraš muziku za jutro, obično slušam u brzini radio, nekoliko “ja” se u opuštenosti sudara, lap-top se otvara i zatičem sebe kako većinu dana provodim u pisanju.

PAČVORK

BEČKE KRPICE

Moj sadašnji boravak u Beču podrazumeva pregršt pitanja o ženskom stvaralaštvu, položaju književnica i umetnica u društvu i sopstvenoj kući, pitanja traženja identiteta – individualnog i majčinskog. I još mnogo najraznobojnijih krpica od usklika, zapitanosti, dilema, krivudanja koja treba sastaviti u celinu. I tom celinom se prekriti zadržavajući sebe neokrnjenu. Teško. Ali moguće.

I`m Writer in Residence. In Wien. U srcu carske prestonice, u Muzejskom kvartu, na 2 minuta od Hofburga, koji beše kompleks carskih rezidencija. Grad u malom. Jedan njegov deo danas je rezidencija predsednika Republike Austrije, a drugi je pretvoren u muzeje i sale za kongrese, ceremonije, svakojake javne nastupe.

I razmišljam: ovo definitivno nije Platonova država iz koje proteruju pesnike. Naprotiv. Stavljaju ih blizu, sasvim, sasvim blizu. I cene ih. Wien hat Kultur – piše na svakom koraku. Ja!

Danas sam začuđena ovim gradom, koji poodavno znam. Ali ne iz ovog ugla. Ne kada iz stana, koji sam dobila, gledam na Mariahilfer Straße. A prvi muzej na koji nalećem kad izađem je Leopold, u kome je jedna od najbogatijih kolekcija secesije, nemačkog ekspresionizma i simbolizma. Od Gustava Klimta do Oskara Kokoške. Pa sjajna dela Egona Šilea, crteži i malobrojne slike koje su uzdrmale etičke norme bečkog društva i utrle crtačkim umećem put u istraživanje seksualnosti kroz kičicu. Leopold muzej je jedinstven, ima retke kolekcionarske primerke koje su označile jednu epohu. Prvi je na spisku za posetu u ponedeljak.

I sada, dok je napolju jesen koja počinje s vetrom i blagom kišom, nemam kičicu, ali pišem. Stan je prostran, svetao, minimalistički. S golemim radnim stolom na koji su tek nabacane ideje. Valja ih objediniti, pretočiti u priču.

Spočetka, evo prve krpice. Iz Beča! Za dva meseca, koliko sam ovde, prekrićemo se valjanom prekrivkom. I opskrbiti za zimu. Nadam se da ćemo se zagrejati.