Ne, ne razmišlja se o ženi onoga trena kada se nešto desi! O ženi se razmišlja uvek. Muškarci to čini iz hiljadu razloga, ali to ovde nije tema. U ovoj priči oni treba da ostanu po strani. Barem za kratko.

Pitanje je kako o ženi razmišlja – ŽENA. Bila ona majka, sestra, prijateljica, poznanica… Kako sve mi razmišljamo o ženi: onoj koja prođe tik do nas, onoj koju viđamo na poslu, u prodavnici, na ulici, u kafiću, na televiziji. I koliko žena o ženi izistinski misli, koliko deli govor tela, lica, govor, ili razgovor. Koliko umemo da vidimo, čujemo i osetimo? Ali – zaistinski? I glavno pitanje koliko smo potčinjene onom uvreženom, možda kolektivnom nesvesnom, koliko trpimo i kada volimo, ili odlučimo da ne volimo, ili samo ne volimo? Koliko trpimo i pristajemo na trpljenje?

Mesec je januar u kome je rođena Simon de Bovoar. Njena je rečenica ona s početka: ŽENA SE NE RAĐA, ŽENA POSTAJE. Simon je bila Francuskinja, feministkinja, fatalna za najvećeg egzistencijalistu Žan Pol Sartra, osuđivala je brak, jer žene čini robinjama. I sa Sartrom imala strasnu vezu, ali slobodnu. Rekla je da ju je on samo jedanput izneverio – kada je prvi umro. Vele da joj je život bio kontraverzan, da je imala i ljubavnicu, no suštinski nas se to ne tiče.

Zašto onda započinjemo u mesecu januaru sa Simon? Upravo zbog njenog ključnog eseja DRUGI POL. U njemu veli: ,,Muškarac koji ženu čini Drugim pronaći će dakle u njoj snažno saučesništvo. Tako žena ne zahteva da postane subjekat, zato što za to nema konkretna sredstva, oseća nužnu vezu koja je veže uz muškarca, a da pritom ne uspostavlja reciprocitet te se često zadovoljava svojom ulogom Drugoga.” Dakle, mi pristajemo biti drugi pol. Ili veli: ,,Odbiti biti Drugo, odbiti suučesništvo s muškarcem, za nju bi značilo odustati od svih prednosti koje joj savez s nadmoćnom kastom može pružiti.” I dodaje da muškarac uopšte ne sumnja da je svet njegov, a žene jedva da u to sumnjaju. Da ne se ni ne pominjem antička Grčka kada se Platon zahvaljivao bogovima prvo jer su ga stvorili slobodnim i ne robom, a drugo jer su ga stvorili muškarcem, a ne ženom. (Aristotela i njegovo razmišljanje o ženama, koje je prihvatio srednji vek, ne smem ni natuknuti.)

Dakle – moje glavno pitanje je zašto pristajemo na bilo šta što ne osećamo i ne želimo. Jer nakon svih razmišljanja – pristajemo, to je moj definitivni odgovor. Ne kažem da i muškarci ne pristaju na određene stvari, ali sam spočetka rekla da oni sad nisu tema. (Pri tome ne mislim ni da je njima lako, daleko od toga.) I kako devojke-devojčice naučiti da se ženom ne rađa, da se na tome radi i da žena – postaje. I tu imam problem, nekolike probleme. Najpre, da li će se društvo (mislim, naravno, nanovo prvo na žene, majke, ljubavnice, sestre, prijateljice i poznanice) promeniti? Hoće li se IZISTINSKI promeniti? Plašim se da je odgovor NE. I drugo, ili druga pitanja – kako vaspitati i obrazovati te devojčice. Naučiti ih da POSTANU žene, prave, odistinske, odlučne, stamene. Da dođu do toga da ne prihvataju da su druge, bilo pol, bilo druga violina u bilo kom orkestru. Da pokušaju da barem negde budu prva. Da ih naučimo da one to mogu. I da pri tom nikoga ne ugrožavaju, naročito ne druge žene. I koju ćemo im lektiru dati, šta da čitaju, o čemu da razmišljaju, kako da se ponašaju i nauče da kažu ne?

Imamo li, uopšte, mi kao žene, bilo kakvu ideju o tome? Ili ćemo samo tek podleći trenutnoj halabuci, naći motiv da budemo još ogorčenije, nezadovoljnije, nemotivisanije? I, po ko zna koji put konstatovati da je svet skup muških pogleda, vizija i ostvarenih želja. I nastavićemo s lošim savetima za svoje ćerke, prijateljice, poznanice, možda buduće unuke? I zadovoljiti se tamo nekim kaznama koje, suštinski, ništa neće promeniti.

Hoćemo li smoći snage za odistinske promene, ili će nam se i nadalje sve svoditi za određena svesna, ili nesvesna pristajanja? I nezadovoljstva koja će se množiti i račvati – u nedogled?