Katkada se ne da progovoriti, jer je vreme isukalo mač… a ti stojiš, možda u pokretu, ali si zabeležen u nekom drugom životu. Ili jednom od onih života. Koji se, verovatno, živi na usporenom snimku.

Znate, meni nije otišao jedan pesnik, mornar čijeg mora nema, onaj koji nam je šaptao da je ovde osmeh događaj, koji je pevao o lepoj protinoj kćeri (a ja mislila da, moguće, peva baš o mojoj majci, ili tetki – jer su obe lepe protine kćeri). Nije mi otišao ni onaj sa stanice u Puli, pod vrelim suncem leta, niti onaj kome Drina (ona ista, koja dodiruje veliki deo imanja moje pra i čukunbake), teče i s leve i s desne strane. Nije mi otišao ni onaj što nije voleo one koji miču usnama dok sriču, zatucene, krvoločne pse, ni gospodare, lopuže što voze tuđa kola, niti pevač koji je imao najlepše molove… Ne. On ne može da ode nikuda. Ili, barem, ne može ni on, niti išta u vezi s njim otići nikuda bez nas. Ne, ne može Đole nikuda dok smo mi tu.

Ali mi je otišlo jedno vreme. Vreme u kome će na trgiću jednog Supetara na Braču da pevaju njegove pesme, isto kao što će pevati u Beogradu, Novom Sadu, ali i u Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Mariboru i Splitu… i mnogim drugim trgićima i trgovima malenih i onih najvećih gradova, sve u spomen na jedno ime – kroz pesme, život, rečenice…

A sve sam pažljivo ispratila. I najviše me je dirnula rečenica jednog mladog Zagrepčanina koji je rekao da je za njega Balašević – detinjstvo i putovanja s roditeljima, jer je stalno slušao njegove pesme. To bi rekli i moji, odavno već ne maleni, dečaci. Nisam ih pitala, ali znam. Slučajnost?

Ako je iko činio da se prepoznajemo u istom jeziku i emociji, bez obzira na silna osporavanja, ili baš zbog toga – to je činio on. Prosto, tako, dok putuješ i svuda čuješ njegove pesme, čini ti se da je ovo, uprkos svemu, ipak neki svet. Ili nešto nalik nečemu, što se svetom može nazivati. I da može nešto, što pametni zovu lepota i ljubav, pobediti. I, gle zablude, činilo se, ponekad, da razum može i želi nadvladati. I da se sva zla, ipak, nekom čarolijom, mogu staviti u kutiju tako nalik onoj drevnoj, antičkoj, Pandorinoj.

Neću da govorim o devedesetim i svakom njegovom koncertu. Ili koncertima u Areni, onim u Novom Sadu, na Bogojavljensku noć. To već svi znaju. O tome ćutim, jer pravih reči ne mogu da se setim. Oni koji to ne znaju, ili su zaboravili, nisu mi ni na vidiku tačka com. Odavno su nestali iz moga vidokruga.

No, ne mogu da prebolim što mi je nestalo jedno vreme. Sada je, zauvek, izbrisano. izmaklo se, ustuknulo… U tom, sada znam – relativnom vremenu, nadala sam se da, iz ove Vojvodine, u koju je i moja majka, poput mnogih, došla i našla utočište, govorim jednim divnim jezikom koji se razume i u drugim krajevima. I onim primorskim, i onim brdovitim, i ovim ravničarskim. Da imamo nešto zajedničko. Što vezuje, a ne okiva, ne ograničava i ne zaptiva.

Iz rukava se beli zecovi ne mogu izvući. Imali smo njega, jednog, ali ga je neki dobri mađioničar skrio. Da ovo više ne gleda. Nama je, sada, ostalo da gledamo samo u mađioničarev šešir. Na žalost, crni. Trikova, čini mi se, više nema… Barem nema za nas preostale.