Poezija

NEVERA

Stojim bez traga sebe u sebi

i  ni od kuda povratne misli,

skupljam ostatke proteklog sata,

pitam se: je li sve tako moralo biti.

Neprisutna Ja uzimam dvogled 

kroz trepavice pogled klizi,

loša sam produkcija slike i zvuka,

tek epizodna uloga u jednoj priči.

Slutim da sve je premijera

i zbog toga tremu osećam,

mnogo je ćutanja, ne znam tekst,

samo, grdnu tragediju predosećam.

Kada bih barem glumila solidno,

ne k’o naturščik, nevešto, providno!

Ne shvatam zašto je scena prazna,

izvlačim naravoučenija razna,

obrt čekam i plutam po svome

za počinjenu glupost, u trenu

stiže me prigodna kazna.

Reditelj se vratio, nervozno stao,

jer glavne muške uloge nema,

u odsustvu tvom shvatam

da ti se dala, ipak, neka druga žena.

Sa lošim predznakom, uzimam mobilni

pišem Ti istinu bez radosti,

nemam izgovor u sopstvenoj mladosti,

i ne smem čuti tvoj prekorni glas.

Kajem se, sklapam oči i gubim svest.

Hoće li radio da objavi vest?

Hoće li iskoristiti neku priliku

kada će voditelj kroz ironiju reći

da i najbolji padaju na ispitu?

„Vrati se“, šapućem, „gubim  svoj trag,

Klopku je postavio pritajeni vrag.”

Napuštam scenu, plakat lepim,

kako od očiglednog da ne oslepim,

„Zbog teške bolesti predstava otkazana“

ulazim u kuću, prazna, iskrzana.

Odmahnula sam ovom, u pokušaju, danu,

pa bezvoljno sela na sofu staru,

uronila u sada, tužna i sama,

zgrožena odlukom o konačnom kraju.

Mirise raspoznajem dok sobu spremam,

batrgam se po prostoru gluhom

zidovi prepuni naših knjiga i slika

sedam za klavir i sviram setno,

ljubavne pesme promašenim sluhom.

Nisi me napustio jer je ljubav prošla,

već što je prevara počinjena,

bila je to moja sramotna greška

u našem savršenom svetu: Znam, 

nevera ne može biti oproštena!

Kajanje prekri otužno saznanje,

obrisa poljupce, na nas sećanje,

obrisa vilinski u sobi prah

ostavi duhove i hrišćanski strah.

Umorni pogled kroz prozor pade,

pred mojim očima

dan se noći jeftino predade,

stresoh se…  mrak se već spustio

i sa mnom Ništa ostade.

MOŽE LI IŠTA DA SLIČI NA LÂNE?

Jezik mi je veštičiji, skriven u jatu mitologije,

Tvoj preliven obiljem hipohondrije.

Pogledom me okivaš: „Rečenica ti je Bićem neartikulisana.“

Tvoja misao je vazda grubo rekonstruisana!

Moj je govor uzavrelog tela,

Tvoj – semantički drevna epopeja.

Utroba mi je detinja, obla i plodna,

Tvoja mišićava, ravna. Zgodna.

Vapim bestelesno, mrmoljiš: „To je, malčice, bolesno.“

Kod mene… sve je glatko, meko, opušteno.

Zboriš: „Samo je ukrućeno dopušteno.“

Želiš udom, milovanja hiniš s golemim trudom.

Ništa ne znaš, samo vrebaš!

Enigmatski me rešavaš,

moja Psiha, poklekla,

ne pojmi kako propast podešavaš.

Oslušni: Ja slutim, Ti ćutiš!

Svet je moj iznutra, tvoj spolja,

jasno je – razlaz je Božija volja.

Ali, u toj kulminaciji, Ti, vazda sklon negaciji

i nerazumevanju, suvislom vređanju,

na krevet mi, iznenadno, nežno i fino,

postaviš starinske čaše i dobro srpsko vino.

Zasviraš prstima po mojim obrazima,

skloniš pramen kose, popričaš s vrazima.

Uliješ hrabrost crvenoj tekućini,

nazdravimo pomračini…

Dve-tri kapi padnu na šuškavu postelju moje nane,

U tmini, opijena, šapćem: „Može li išta da sliči na lâne?“

JOŠ UVEK TRAJE

Nakon svega, dani su mi neobični. 

U mojoj glavi, redom, haotični.

Predugo smo iz pećine izlazili sporo,

crtajući reči koje peku. Oporo!

Crtali smo drvetima neke oblike

koji bi nežnost i naše prilike

dočarale teško.

Ali, sve smo radili vešto.

Bilo je pitanje kada

  kada ćemo ruke sklopiti

moleći se da varka traje.

Jer, i posle svega,

Ti mi se daješ.

Ja ti se dajem.

Na nekoj ponjavi

istkanoj od hladnog lišća

na kojoj se jednostavno – volimo.

A boli, a kida i zebe to uvelo lišće

koje obline nagosti grebe.

Ti mi pružaš ruke,

olako, bez muke.

Obavijam se pogledom oko tebe.

Izvini, pomislilh: našla sam zrnce sebe.

Legao si na mene,

svom silinom, vešto.

Tada sam spoznala:

i ti si tražio nešto.

U traganju se nismo pronašli,

samo se sljubili, spojili, uzbudili.

Ne, nije bila to eksplozija,

samo nežna emocija.

Širili smo udove, nadajući se strasti,

premda nije bilo u našoj vlasti,

Mi smo se izgubili,

Potom smo ustali,

jeste – prvo smo se malo potrudili.

Nismo se našli na poljani

od lišća svelog,

crvenog, žutog, šarenog,

Nismo se našli u vilinskoj pomračini

već smo se, pogleda palog,

vratili našoj pećini.

I dalje crtkamo reči neke,

nama bliske, a tako daleke,

i dalje ideš u potragu za hranom,

ja decu gledam, dan za danom.

I dalje… biva… još dalje.

I tako

Sve

još uvek traje.

SLOVO

Ja sam, doista, bez svakog
zbora
kao tuga, kuga i pokora.
I sve to skupa – u jedno slovo.
Pusti…
Nisam ni za šta novo.

Ali sam, stvarno, bez trunke
stida,
spremna da kidam i sve raskidam
ukoliko spomeneš i jednim
slovom
da živiš bezvoljno, kilavo, surovo;
a ne setiš se
leta dalekih,
kada si reči merio brigom,
merio željom, merio sluhom,
namigivanjem,
ludilom, duhom.

Ako ti mucavo, bedno
i zdušno
ne vidiš bezdno
koje te kuša,
onda sam, naravno, spremna da brišem
sva pismena kojima pišem.

 

JUČE SAM IMALA SUSRET SA SOBOM

Juče sam imala susret sa sobom.

Nismo se našle odmah.

Prestravljene od dugog nesretanja, zaborava i kajanja,

Nekako uhvatismo ritam.

Ispočetka, ona druga me je sahranila, nisam se branila.

Ne, neću da se ispovedam,

Izvrćem istine samo nama znane

Znaš već, svaka ih je zagledala sa svoje, subjektivne strane.

Ja, umornih nogu od nesnalaženja, zanovetanja,

Sopstvenog ometanja,

Samoubistva duše koja je trpela, otupela, isparavala,

Ona druga mi je rečima obraz okaljala.

Ona, puna prebacivanje, da mnogo radim,

Gledam samo sebe, da se na nedostatak vremena vadim,

Da ostaljam samo prvi utisak, a uistinu, za nju koja pati

-baš me briga, pa jedva da ću joj nešto sem osmeha dati.

Kaže: lepo je da samo nižeš uspehe,

Ali za mene tu nema utehe!

Ja trpim bez njega, nije to zaseda.

I ne razume

zašto

Škripućem perom po belini,

Тipkam, piskaram: кoješta, razno.

Kada vazda Sve ostaje prazno.

Izmirismo se, obe na visokim potpeticama,

Skockane. Nas su neki muški presretali, za nama se okretali,

Gledjući nas dve, iste,

Poneki sirotan je zvinuo, da bi potom klisnuo.

Nisu shvatali da su to dve samo, da nemamo kamo

Pobeći,

Da smo lanac parazitskog prisustva

Lažne ženstvene ženstvenosti,

Doduše, na visokim potpeticama, u raspravi do guše.

A onda trenutak skidanja i ridanja

Ona me je vređala, jer je redom moje promašaje ređala,

Pretvorila mene, savršenu grešnicu, u borca koji ima stsnutu pesnicu

Jer se brani, krvari.

Ubedila me je da je krivica isključivo moja,

Što nisam, dušo, više tvoja,

I da se ona pitala, drukčije bi tvoj i moj

Dvorac zidala,

Bila bi samo domaćica,

A ne, k’o ja, solo igračica,

Ne spisateljica, već negovateljica.

I evo me sada, puna sam smisla.

Ona, ta druga, me je prosvetlila, jer je moje omašaje osvetlila.

Sada, uspravna stojim, dok svoja posrnuća ne umem da zbrojim.

Da, juče sam imala susret sa sobom.

Ona druga mi je presudila: kriva sam što nisam više sa tobom.

UTORAK

Danas me je iznenadio utorak.

Jedva sam ustala i da ne bih unapred posustala,

smislih da je sreda.

Sreda je karnevalski dan, svi smo pod maskama,

Osrednjost vlada, uklapam se, svakom sam draga.

Lakoumno brljam, te malkice našvrljam

Neke traljave stihove, skoro mitove,

O satima koji prolaze bez smisla.

Ali, to nikome ne smeta.

Pokatkad me i pohvale. Olako, iz dosade,

Ili nedostatka ukusa.

Često namignem, prosek da dignem,

samo se smešim, namerno u govoru grešim,

Udvaram se ljudima, iz čistog ludila.

Dubinu skrivam, da ih ne nerviram.

Klimoglavom potvrđujem naslove iz novina.

U meniju dnevnog ćaskanja, suvislog laskanja

Papagajski pitam: Šta je to žensko pravo?

Oni kliču: Bravo! Žena pravo nema,

Kuću da pospremi, posle nek drema!

Ja sam, zato, sredom žena. Iz muških snova.

Netalentovana, nestalna, poprilično teatralna,

Pratim modu, narodnu hordu,

Pričam kako kolače mesim, u vaspitanju dece ne grešim,

Gledam serije iz divlje prerije

I patološki menjam kanale da popravim svetsko stanje.

Ne pominjem katarze, u tome se ne snalaze,

Oni koji me sredom slušaju i svake se promene gnušaju.

Ali, danas je utorak, vidim u kalendaru,

Pa se zabrinem.

Utorkom nisam ni bolja, ni gora, samo sam svoja,

nikome po volji,

svega mi je previše, ništa skromnošću ne odiše.

Mislim, a to je najgore, stvara nevolje,

Sita sam nakita, haljina, jeftinoće reči

Koje se pridodaju praznini,

Kao svetleći ukrasi pomračini.

Željna sam tišine, tmine i zaistinske topline.

Tako sam usamljena, jer je utorak,

A ja sam svoja, ni bolja, ni gora,

Okružena taštinom i duhovnom nemaštinom.

(NE)SAVRŠENA

(Ne)Savršena začećem, mislima, stavom.

(Ne)Savršenih pogleda na svet.

Izbor: (ne)savršena literatura!

Nisam ni kći, niti sestra, ma – ni žena, ni majka.

Iz hajke na moje ličnosti izlazim skrušena, preobučena.

Najpre sam slatka, tupava Snežana,

Il’ svima na usluzi, nesnađena Pepeljuga,

Onda maćeha zla, pa… okrutna, luda kraljica. Nikada nikome carica!

Zaistinski, samo sam Lepotica, uvek uspavana.

Pokatkad: Crvenkapa koja pođe da vidi baku, po najgušćem mraku

i čuje priče iz davnina.

Tada mukotrpno dođem do jednog vuka, da ne pukne bruka.

Al’, ćud se menja, svedoče pokoljenja…

A dlaka… gugl javlja ostaje ista, od pre Hrista!

I tako… ne biram, samo snivam.Veštičarim. Pratim. I prihvatim:

Skupljačica sam rasutog perja

U rajskom vrtu prepunom zverja.

Letim na metli, čistiti ne umem. I ništa ne razumem.

Nisam ni kći, niti sestra, ni žena, ni majka.

Iz moje priče beži nešto što zovu bajka,

Pretvara se u basnu da bi me lisičja ćud nadvadala

Zavek mnome ovladala.

(Ne)Savršena sam grešnica, ranjenih šapa, koja hramlje, ide bez štapa

i ostavlja za sobom krvave tragove, tek, uzgred… kao znakove.

DIVIM SE SAMO SVOJOJ STVARNOSTI. STVARNO.

Ne, nisam prva u tome.

Mislim sve tiše I tiše,

Tajnovito, bezočajno.

Divim se samo svojoj

Stvarnosti stvarno!

Virim iz misli svojih,

Sa dahom se njišem,

Ližu me kapi rošave kiše,

Kaljav mi drum stopala čuva

Mekoćom ublažava pad

U ljudski očaj.

Zaglibljena, dosledna, verbalna

Baškarim se u kongruenciji.

Bez dvojbe, slažem se sa sobom:

U rodu- ženski preovlađuje,

U broju- množina mi se nadograđuje,

U padežu- rečenica se razgrađuje.

Zatrpava se smisao, pobeđuje misao

Koja paradno iskazuje osećanja

Bez ikakvog staromodnog  kajanja.

I tako…

U mojoj glavi žive barem još tri,

Pa se nas četiri dobro slažemo,

Da se ne lažemo.

Bezdogađajnost se komoda

Kao udebljala raznoda.

Nikuda ne obitavam,

Uglavnom spavam,

mačkasto se ušuškavam

U toplotu imaginacije,

Koja nema ucrtane relacije

Na karti otkrivenog sveta.

Mene to ne ometa

Da bez popusta prema sebi,

Pobegnem u svoj  nemuški jezik

I tu se razbaškarim.

Ni za šta da ne marim.

Nisam pritisnuta konvencijama,

I ružnim etikecijama.

Mogu jognasto da priznam:

Svaki moj dan je neprolazni  san.

O tome nikome ne raspredam,

Zašto da ih vređam?

Nije da ne vagam, ali

Mislim sve lepše i lepše,

Što mogu tiše

I… šta bih više?!

INSPIRACIJA

Inspiracija…

to ti je, dragi, čista imaginacija.

Dakle, zamisli:

Ti budi Šopen, ja – Žorž Sand,

il` bolje Sartr i Simon de Bovoar.

Ne, ne! Sad  pažljivo slušaj

i igru ovu barem pokušaj.

Menjamo stranu, tipa:

ja sam Sokrat, ti Ksantipa.

I ovako stalno zvocaš, slovo po slovo

i uvek isto – Jovo nanovo:

„I kuda sada? I zašto jesi? I šta nisi?“

Odavno ne kazuješ: „Eh, draga, ti si…“

Ma, stani! Znam ja šta kod tebe pali!

Ti budi Hera,  a ja Medeja,

ti – zaštitnica braka,

ja – čarobnica, obdanica mraka.

Ma, dragi, završićemo k`o Sapfo

i njena učenica draga,

ja sam i ovako posle svega naga.

I ti si ogoljen

od slova i misli u slapu potoka.

Setih se: Hajde da se volimo

k`o devojke sa Lezbosa otoka.

VRCAVA PESMA

Biću vrcava, svetlucava,

Neki satir, to beše polukonj(?),

Biću bilo koji stvor,

U svakom slučaju živa,

I nimfa, pokatkad Hestija il’ Heba,

Sve što ustreba.

S vremena na vreme izneverena Medeja,

Sirota, nije joj se dalo da se skoloni od muža malera.

Retko želim da postanem Hera,

Premda mi se sviđa kako Zevsa do đavola tera.

A Atina… uvek Atina, sa Olimpa diva,

Očeva miljenica, mudrica, devica,

Nikad Afrodita, ona mnogo skita,

I nije verna, nije prava žena.

Neću da se neki grbavko Hefest za mnom vuče,

Ma, nisam ja od juče.

Biću i Andromaha, žena bez daha,

koja mužjaka Hektora u boj sprema,

pa se grči od bola, belolakta deva.

Biću pomalo i Briseida, Ahilova milosnica,

Što voli razmaženka kome je samo do nje stalo,

Možda ću biti i Jelena Trojanska, sasvim malo,

Ako mi se i tolicko bude dalo.

Ma, biću sve one zajedno. Sve!

Ali ti neću, nikada više, biti kao pre!