Da li je ovo vreme koje postavlja oštre, nepremostive granice? Ili vreme koje granice zauvek briše?

A granice ne vidimo. Jer se ne krećemo. Vrtimo se u krug. Oko sopstvene ose. Oko tačke koja nam je tamo negde, daleko, određena. Sada je naslućujemo.

Živimo nadaljinu. A jedina daljina koju sagledavam jeste ona koju smo fizički nekoć mogli da savladamo. Pitam se: šta je, onda, daleko, a šta blizu? Zvuči konfuzno? I više od toga!

Pokušavam da nađem dobar prevod za život ONLINE. Taj banalni – na liniji – nekako najbolje zvuči. Na liniji je nekada značilo na vezi, ili na liniji fronta, ili na odgovarajućoj političkoj opciji, ili na liniji koja svet oštro deli na pola. Linija može biti i žica, ona tanka po kojoj hodamo, klecavo, posrćući. Možda je to baš ona žica od koje sada zavisimo. Usijana i vibrirajuća. Sa koje svakoga časa možemo pasti, stropoštati se. Na linijama zapisujemo i misli. Kad ih, i ukoliko ih imamo. Ono što je dobro, trebalo bi da je – na liniji. Nečega. U nešto? Ili ništa?

Linija može biti i granica. Koja se proteže u daljinu, u beskraj. No, od fizičkih daljina – ništa, ili gotovo ništa. Izuzev ako ne merimo koliko smo se fizički (ali i u svakom drugom smislu) udaljili od sveta i prijatelja. Ili, barem, većina. Ne volim ovu sintagmu, ali velika većina. Ako nema daljine (možda bi fizičari rekli dužine pređenog puta), trebalo bi da postoji širina. A od širine, čini mi se, ostala je – skučenost. U mislima, idejama, stremljenjima. I umor.

Sa druge strane, ostala nam je visina. I pogled ka nebu. U taj pogled verujem. Pa neka je to i deus ex machina. I u Prokletoj avliji je postojalo nebo. ,,Nebo porumeni pa siđe na zemlju; ima ga za svakog, za bogata i za siromaha, za sultana i za roba i hapsenika”.

U klasičnoj mehanici dimenzije su dužina, širina i visina. U Ajnštajnovoj teoriji relativiteta postoji i vreme. Ja bih se ovde čvrsto uhvatila za Ajnštajnove skute. Bez obzira što mi nije drag, jer je previše izmučio Milevu. Vreme je ono što bih pozvala ,,za svjedoka”. Ali ne sada. Mislim da je porota, sačinjena od svih nas, previše zbunjena. A nemamo ni dostojnog sudiju. Svi sude olako. Naprečac. Sačekaćemo to vreme. Da odmakne. Napravi razmak između nas i sebe. Između strasti i pakosti. Između realnog i imaginarnog. Jer treba odvaditi iz ovog džaka politiku, ekonomiju, farmaciju, ogorčenost, covide i one što ništa ne vide. I zahvatiti logiku. Ako je ostane.

Do tada – da upremo pogled u nebo. I napijeme se visinom. I verom da postoji Neko Drugo Vreme. I nek je, dragi Ajnštajne, ono i relativno.