Ne plašim se ljudi, naprotiv: idem im u susret. I onim starima, i onim u srednjem dobu (premda se ne zna koji su danas takvi), a naročito se trudim da ,,pod ruku” pratim one mlade. Pokušavam, ne posustajem. I želim da pomognem onima trenutno, ili nedajbože, trajno onemoćalim. I što ne razumem, ili ne umem da razumem – trudim se. Zdušno. Ne skrivam svoje poglede, niti misli. Pokatkad ih isuviše oštro izričem. Bunim se protiv politike, naročito kad pobedi struku. Ne volim da se uniformišem, povlađujem, klimoglavom ne pozdravljam niti one, niti ono što smatram da mu tu nije mesto. Ne uskraćujem sudbini da me kazni kad zatreba. Pa iz toga se nešto uči, valjda. Tako bi trebalo. Studirala sam humanistički fakultet, humanizmom se bavim, mada smatram da je malkice zastareo i zaboravljen, humanistički bojim svet. I prepoznajem se sa istima.

No, ove godine, za rođendan, dobijam prelepu čestitku. Od bivšeg đaka. Sigurna sam da mu mogu navesti i ime, ali neka se on oglasi ukoliko misli da je potrebno. Sada je inženjer. Asistent. Uvek je bio sjajan. I u gimnazijskoj klupi. Avaj, treba li napominjati, raznežim se, te tako i odgovorim. Nakon nekoliko sati, on mi nanovo piše. Kaže da mi mora nešto priznati. Avaj, ta čestitka uopšte nije njegova. Nego je zadao parametre (ili kako se to već zove) onome što se naziva veštačka inteligencija. I ta sprava mi je čestitala rođendan. Sve sa ljubavlju, iskazanom zahvalnošću za sve što sam uradila za njih, nakon mnogo, mnogo godina. Istina, primetila sam ja nekoliko sintaksičko-pravopisnih grešaka, premda nisam od onih koji traže dlaku u jajetu. Priznanje od mog bivšeg đaka na mene se obruši kao santa leda, kao neki grozni politički govor, nerealan, lažljiv, potcenjivački, kao loš odgovor kada nekoga pitate za ocenu, kao loše udvaranje, kao loše samo po sebi, kao mnogo gore od najgoreg. Dugo smo se te večeri, više jutra kada je Božić minuo, dopisivali moj bivši đak i ja. On radi na veštačkoj inteligenciji, shvata moj očaj, shvata vapaj da se to ne radi. On mi kaže da više ne vrede domaći zadaci iz jezika i književnosti, jer đaci to naveliko koriste, da ne vrede davati pismene ako im se ne oduzme telefon. Ja sam se pitala – da li će se tako pisati i ljubavne poruke, domaći i seminarski radovi, diplomski. A kada mislim o beletristici, jeza me podilazi. Zamislite – čitate književno delo koje je mašina pisala! I ne prepoznajete. Kao što meni nije ni na pamet palo da mi čestitku može poslati bilo ko do mog đaka. A on je hteo da vidi da li ću ja prepoznati. Nisam! Da sam bila maliciozna, možda bih. Ali nisam. Moj bivši đak se u većini mojih vapaja složi sa mnom, razvijajući dalje teoriju.

Sutradan, a da vas ne lažem, i mnogo dana nakon toga, pričala sam s ljudima. Najpre bih im pročitala podugačku čestitku (našta su mnogi reagovali – ti se to hvališ!!!) dakle, ni oni nisu prepoznali, a onda bih im sve ispričala. I da! Moj učenik mi je dao link, te sam se ja danima igrala. Pisala sam ljubavne poruke – gotovo odlične, pisala kratku priču – iz 16 pokušaja mi je bila ok, ali ništa posebno, postavljala spravi pitanja, dobijala odgovore. I, uglavnom, ostajala bez teksta!

I htela sam da o tome pišem, ali sam se ustručavala. Zašto? Zbog zebnje. Ni sama ne znam da li sam podlegla uticaju, da li širim paniku, nevericu, ili sam i sama počela u sve da verujem. Znate, nikada nisam bila osoba koja kuka nad novim vremenima i veliča stara. Nikola Tesla je rekao da se za njegova života više u svetu promenilo (mislo je na tehničke stvari), nego od postanka sveta do njegovog rođenja. Šta bi Tesla rekao danas? Ili je, moguće, i ovo predvideo u svojim hijeroglifima, koje još uvek ne mogu da protumače.

I još nešto – meni se Ta osoba nije udvarala, kao novinaru Njujork Tajmsa. Nije pričala o Jungu i čovekovim senkama. Rešavala je gotovo sve zadatke što sam mu, joj, ili kome već, postavljala. A ja sam se samo pitala – gde je tu Duša. I ko je tu ima!

Ako imamo veštačke nokte, kose, grudi, kosu, trepavice, guze, veštačku hranu, veštačke biljke – i šta sve ne! – šta je čudno i da imamo veštačku inteligenciju! Samo se pitam kome veštački cvet miriše kao i prirodni? Može li sijalica da zameni Sunce? Može li ulazak u more da zameni more na slici? Može li viđenje uživo da trajno zameni viđanje na kameri? Može li zagrljaj da se zameni sa bilo čime? A dodir i poljubac?

A, koliko znam jezik, od veštačkog je kontrast – prirodno. Ukoliko smo razumni, a nadam se da jesmo, onda je pravi aktivizam, a ispada i revolucionarni, upravo povratak prirodi, da tamo u sreći i zdravlju – obrađujemo sopstveni vrt. Sa inteligencijom baš takvom, kakvu imamo. I da na njoj budemo zahvalni. Da se volimo sopstvenim rečima, milujemo našim rukama, ljubimo usnama, mislimo nežno, pozitivno, lepo, sopstvenim mislima, u koje ćemo preobući svet.

A veštačka ineligencija, da smislimo, šta nam može učiniti dobrog. Kako je možemo u korisno preodenuti. Kada već postoji, i kada je ne možemo skrajnuti, zaboraviti, opovrgnuti. Dakle, molim da nabrajamo sve dobro što nam može doneti. Da smislimo. I tako prihvatimo da On, Ona, Ono postoji. Da nam bude lakše!

“Čovek koji obrađuje svoj vrt, kako je želeo Volter.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji ima muzike.
Onaj što sa zadovoljstvom otkriva neku etimologiju.
Dva službenika koja u nekoj kafani južnog predgrađa igraju ćutljivi šah.
Keramičar, koji smišlja boju i oblik.
Štampar, koji lepo komponuje ovu stranu koja mu se možda i ne sviđa.
Žena i čovek, koji čitaju poslednje tercine izvrsnog speva.
Onaj što miluje zaspalu životinju.
Onaj što opravdava ili želi opravdati zlo koje su mu učinili.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji postoji Stivenson.
Onaj što više voli da su drugi u pravu.
Te osobe, koje ne znaju jedna za drugu,spašavaju svet”

Jorge Luis Borges: Pravednici

Slika: Sofija Mišćević